Šta je disanje, kako se ono vrši i čemu služi

Gotovo sva živa bića, i životinje i biljke, dišu, tj.crpe iz vazduha ili iz vode kiseonik, a izbacuju iz sebe ugljen dioksid.

Ljudi mogu da žive samo ako imaju vazduha. U bezvazdušnom prostoru, kao i u vazduhu u kojem nema kiseonika, ili u vodi, ljudi brzo umiru, jer ne Dobijaju kiseonik koji im je potreban za život. Od rođenja pa do smrti čovek mora da diše. Za sve to vreme vrši se ravnomerno udisanje i izdisanje vazduha pomoću organa za disanje.

Pri disanju razlikujemo dva dela: udisaj i izdisaj. Udisaj je otprilike dva puta kraći od izdisaja, i to zbog toga što se samo udisaj vrši aktivno, dok je izdisaj pasivan, tj. izbacivanje vazduha vrši se samo smanjenjem pluća, bez pritiskivanja prečage ili grudnog koša.

Zdrav čovek normalno uzdahne i izdahne vazduh šesnaest do dvadeset puta u jednom minutu. Mala deca dišu od trideset do trideset šest puta u minutu. Za vreme bolesti, naročito pri visokoj tempe raturi, disanje se ubrzava. Ono se ubrzava i pri trčanju i težem radu, a usporava za vreme sna.

Normalno, u jednom udisaju uvlačimo oko pola litra vazduha, a isto toliko i izdahnemo. Pri najvećem udisaju i izdisaju možemo uvući odnosno izdahnuti do tri i po litre vazduha. Svako plućno oboljenje smanjuje tu količinu i, ukoliko je ta količina vazduha manja, utoliko se smatra da je oboljenje teže. Tako se prema količini udahnutog vazduha može izmeriti stepen oboljenja pluća. Hroničia oboljenja pluća (tuberkuloza, proširenje pluća, priraslice plućne maramice itd.) trajno smanjuju mogućnost udisanja normalne količine vazduha, pa su zbog toga hronični plućni bolesnici ograničeno sposobni, odnosno manje sposobni ili nesposobni za rad i privređivanje.

Prilikom udisaja spoljašnji vazduh prodire kroz nos ili kroz usta i prolazeći kroz dušnik i dušnice, dolazi u plućne šuiljine (alveole). Udisani vazduh sadrži dušik (azot), kiseonik (oksigen), vodenu paru, prašinu, kao i neke druge gasove u manjim količinama. u nosu se vrši prvo prečišćavanje vazduha. Tu zaostaje prašina. Ako je vazduh hladan, on se u nosu zagreje, a ako je odviše suv, on se ovlaži. Tako pripremljen vazduh dolazi u alveole, koje su, kao što smo ranije opisali, okružene gustom mrežom krvnih žilica kapilara. Tih krvnih žilica ima dve vrste: jedne dovode nečistu (venoznu) krv iz srca, dok druge odvode prečišćenu (oksidiranu — arterijsku) krv u srce, a odatle u čitavo telo. Računa se da u toku jednog minuta kroz sve žilice pluća može proći oko 21 l krvi.

U plućnim šupljikama (alveolama) crvena krvna zrnca upijaju potreban kiseonik i pri tom izbace iz sebe ugljen-dioksid koji se stvorio u telu radom svih organa, naročito izgaranjem ugljenika. Prema tome, najkraće rečeno: disanje je upijanje kiseonika i izbacivanje ugljen-dioksida. Dakle, čitava radnja disanja treba da obezbedi dolazak kiseonika kroz pluća u krv i izbacivanje ugljen-dioksida i ugljene kiseline iz krvi. Ako se ma na kakav način spreči pridoda zak kiseonika u krv ili izbacivanje ugljen-dioksida iz krvi, nastaje sigurna smrt, jer je kiseonik neophodno potreban za rad svih organa čovečjem organizmu. Zato je razumljivo što svako duže zaustavljanje disanja izaziva smrt (davljenje, vešanje). Isto tako, smrt može izazove i svako plućno ili drugo oboljenje koje znatno smanjule mogućnost udisanja ili izdisanja (teško zapaljenje pluća, veliki izliv vode u plućnu maramicu, difterija itd.).

Da bismo bolesnicima koji tesko disu olaksali dovod dovoljne kolicine kiseonika u pluca, treba da ih drzimo u dobro provetrenim sobama, sa otvorenim prozorima; zatim da u njima, naročito noću, ne držimo cveće i ne palimo mnogo sveća ili petrolejskih lampi; i, naposletku, da ne dozvolimo da u njima spavaju ili borave zdravi ljudi, jer se na taj način troši kiseonik koji je bolesniku neophoan. Ponekad je potrebno dodavati čist kiseonik pomoću specijalnih
aparata.

Pored ugljen-dioksida, disanjem se iz pluća izbacuje i nepotrebna vodena para,. što se naročito lako vidi zimi, ili ako pred nos stavimo ohlađeno ogledalo ili staklo. Pomoću ogledala može se na taj način, donekle, ustanoviti da li čovek diše, tj. da li je živ. Ako diše, onda se staklo zamagli.

PREPORUČUJEMO:

U toku jednog dana čovek izbaci kroz pluća oko 320 do 440g vode.