Zapaljenje bubrega

Zapaljenje bubrega može biti akutno ili hronično. S obzirom na to da su odraz promena. na istim delovima bubrega, izvesni znaci mogu biti zajednički i jednom i drugom zapaljenju.

AKUTNO ZAPALJENJE BUBREGA

Najčešće nastaje u toku neke akutne zarazne bolesti (šarlah, trip, trbušni tifus i dr.) ili u toku zapaljenja nekog drugog organa {krajnika, zuba itd.).

Znaci akutnog zapaljenja bubrega odražavaju, na prvom mestu, promene u vezi sa mokraćom, zatim opšte telesne promene i, najzad, promene koje nastaju usled nemogućnosti u kojoj se nalaze oboleli bubrezi da iz organizma odstranjuju višak soli i određene otpatke sagorevanja hranljivih materija.

U teškim slučajevima akutnog zapaljenja bubrega bolesnik. mokri malo. Mokraća je gusta, jako obojena, često sadrži crvena krvna zrnca. i druge krvne, kao i bubrežne elemente. U njoj ima mnogo be lančevina. Bolesnik se žali na glavobolju, ima grčeve u nogama, zuji mu u ušima, teško diše, gadi mu se i povraća, ima smetnje u vidu, boli ga u krstima, u predelu bubrega, temperatura mu je povišena, i rđavo se oseća. Po telu, naročito oko očiju, po trbuhu i na nogama javlja se beo, poneki put skoro prozračan otok.

U veoma teškim slučajevima ovi znaci su još teži i bolest se ponekad brzo završava smrću.

Nasuprot tome, ima i dosta lakih slučajeva, kod kojih su znaci zapaljenja znatno lakši i manje ih ima.

Zapaljenje bubrega, akutno ili hronično, uvek je teška bolest, koja se samo uz pomoć lekara leči. Akutno zapaljenje mora se sistematski lečiti dok god se ne izleči, jer ono lako prelazi u hroničan oblik zapaljenja. Pri tom je vrlo važno utvrditi uzrbk zapaljenju i uporedo sa lečenjem zapaljenja lečiti i bolest koja je ovo zapaljenje izazvala.

Kako treba da se leči bolesnik oboleo od akutnog zapaljenja bubrega i kakvu dijetu treba da drži, odrediće lekar na osnovu nalaza iri pregledu i nalizi mokraće i krvi bolesnika. Međutim, ima nekih preporuka kojih treba da se drži svaki bolesnik. Pre. svega, bolesnik mora utopljen ležati u postelji ili, kasnije, na stolici za ležanje i mora držati propisanu dijetu sve dok lekar. drukčije ne odredi. Kao hranu sme uzimati, uglavnom, šećere (ugljene hidrate), mleko i voće. Ne sme jesti meso.i jaja, niti sme upotrebljavati so. Na predeo bubrega stavljaju mu se tople obloge, eventualno slačica. U vrlo teškim slučajevima bolesniku se pušta krv i daje intravenozni rastvor grožđanog šećera (glukoze). Bolest se postepeno stišava, bolesnik prelazi polako na normalnu ishranu, i u 95% slučajeva akutno zapaljenje bubrega prođe bez posledica, tim pre ako je lečeno ispravno. U 5% slučajeva prelazi u hronično stanje.

HRONIČNO ZAPALJENJE BUBREGA

Obično je već bilo akutno i mnogo puta je nastavak rđavo i nedisciplinovano lečenog akutnog zapaljenja. No, ono još od početka može imati hroničan karakter, i u tom slučaju većinom mu ni poreklo nije jasno.

Znaci hroničnog zapaljenja bubrega zavise od toga koji su delovi bubrega pretežno zahvaćeni promenama. Neka hronična zapaljenja bubrega praćena su više povišenim krvnim pritiskom i promenama na srcu, druga više otokom, treća znacima uremije (nagomilavanje otpadaka od materija belančevinastog porekla u krvi) itd., pri čemu je prisustvo belančevina u mokraći gotovo redovna pojava. Pored, ovih javljaju se i drugi zajednički znaci, kao što su opšta slabost,. glavobolja, zujanje u ušima, smetnje u vidu, grčevi u nogama itd.

Bolesnici oboleli od hroničnog zapaljenja bubrega moraju držati. izvesnu dijetu u pogledu mesa i soli (smanjene količine), ne smeju uzimati mnogo tečnosti, bar ne odjedanput, ne smeju piti alkoholna pića, moraju održavati urednu stolicu i treba da rade umereno. U slučaju pogoršanja, hronično zapaljenje bubrega leči se kao i akutno.

Hronično zapaljenje bubrega traje dugo, obično doživotno. Ali ako bolesnik živi urednim životom i pod lekarskim nadzorom, bolest može biti podnošljiva i dozvoliti umeren, rad sa izgledima za jedan relativno dug ljudski vek.

GNOJNO ZAPALJENJE BUBREGA I BUBREŽNE KARLICE

Ovo zapaljenje prouzrokovano je mikrobima koji dolaze iz krvi i koji mogu, inficirati bubrežne ćelije i stvoriti manje i veće gnojnice (apscese), ili proći kroz njih bez naročitog oštećenja pa. ozlediti bubrežnu karlicu, izazivajući u njoj gnojenje. Ali u izvesnim slučajevima infekcija može doći i odozdo, od mokraćne bešike i mokraćovoda. Ovo biva ako postoje izvesne prepreke, kao kamen u mokraćnoj bešici ili mokraćovodu, usled čega nastaje proširenje pomenutih organa i zastoj mokraće, pa to omogućava infekciju odozdo naviše, ka bubrežnoj karlici i samom bubregu. Ponekad se infekcija može ostvariti i limfnim putem. Trudnoća takođe utiče na ove infekcije, i to najčešće od 4 do 6 meseci, kada povećana materica pritiskuje na mokraćovode. Isto tako i tumori mokraćnog sistema mogu pritiskom izazvati zastoj mokraće u gornjim putevima i time usloviti gnojnu infekciju.

Kolibacil (bacterium) je najčešći prouzrokovač ove vrste oboljenja, otprilike u 70% slučajeva. Posle kolibacila najčešće se nalaze u mokraći stafilokoke.
Kad nastaje bolest, bolesnik se nekoliko dana ne oseća dobro, loman je, oseća bolove u jednoj od slabina ili u obema; bolovi su praćeni manjim ili većim drhtavicama, apetit se gubi, stolica je čas tvrda a čas proliv, pojavi se glavobolja i najzad povišenje temšrature sa znojenjem i čestim mokrenjem uz bolove pri kraju mokrenja.

PREPORUČUJEMO:

Lečenje se sastoji u odmoru — ležanju, strogoj dijeti sa dosta toplog čaja, supe od raznog povrća bez masti, kompota i slatatkog. Samo lekar može tačno odrediti vrstu leka koja najbolje odgovara za postojeće oboljenje. Dolaze u obzir: razni sulfonamidi, penicilin, streptomicin, teramicin, aureomicin i dr . Pored toga, ponekad .,je potrebno i ispiranje mokraćne besike i bubrežne karlice.