Akutna dečija paraliza

Akutna dečja paraliza je zarazna bolest od koje u 95% slučajeva obolevaju deca do 10 godina starosti, ali od koje mogu oboleti i odrasli. Bolest ostavlja za sobom delimičnu ili potpunu oduzetost (paralizu) jednog ili više udova i osušenost odgovarajućih mišića.

Uzročnik akutne dečje paralize je jedan virus otporan na hladnoću, osetljiviji na toplotu. Poznat je veliki broj sojeva ovog virusa, ali su tri od njih najčešći uzročnik bolesti. Izvor zaraze su bolesnici i kliconoše sa svojim izlučinama. Bolesnici izbacuju virus dečje paralize sa izmetom, kojim se zagade voda i životne namirnice, naročito mleko, i bolest se putem takve hrane prenese na zdrave osobe. Izvesnu ulogu u prenošenju bolesti mogu igrati i razni insekti, posebno muve, koje prenose virus sa izmeta na hranu. Bolest se može preneti neposredno kašljem, kijanjem ili govorom, preko sluzi iz ždrela, ali ređe.

Bolest u svom razvoju prolazi kroz nekoliko stadijuma. Posle inkubacije od nekoliko dana dete najednom dobije visoku temperaturu i njegova bolest ima obično izgled kijavice ili gripa. Ali uskoro se na njemu primećuje preterana osetljivost, sve ga boli, naročito ako ga dodirnemo. Ta osetljivost je naročito jaka duž kičme, koja je malo* ukočena. Poneki put bolest ima izgled zapaljenja moždanica. Posle nekoliko dana (2 do 6) temperatura popusti a javljaju se paralize mišića jednog ili više udova, poneki put vrata, grudi ili trbuha. Time se i završava prvi stadijum bolesti. U toku izvesnog vremena, koje može da traje od 6 do 12 meseci, neke paralize počinju da iščezavaju i zahvaćeni mišići postepeno povrate svoju snagu. Druge paralize, pak, ostanu trajno i mišići zahvaćeki paralizom osuše se.

Ako je paraliza zahvatila sve mišiće jednog uda, ud.se sav osuši, ali ako je paraliza zahvatila samo neke mišiće, ud počinje da se krivi i da gubi normalan oblik. Takvo stanje ostaje trajno i deca, obično, ostaju osakaćena.

Lečenje akutne dečje paralize zasada je vrlo teško i u .većini slučajeva bezuspešno. Uspeh u lečenju je vezan za rano postavljanje dijagnoze. Ukoliko se dijagnoza postavi ranije, utoliko su izgledi na uspeh u lečenju veći. Teškoće pri lečenju su velike pošto je vrlo teško postaviti dijagnozu još prvog dana. Najviše uspeha u lečenju postiže se serumom protiv akutne dečje paralize, pod uslovom da se primeni još u stadijumu dok se nisu pojavile paralize.

Bolesnika treba obavezno preneti u bolnicu na lečenje.

Isto toliko koliko lečenje važno je, ako nije i važnije, pomoći deci sa trajnim paralizama. Postoje razne metode da im se pomogne. Prvo, takva deca mogu dugom i proučenom vežbom da se nauče da koriste vrlo dobro preostale mogućnosti oduzetih udova. Izvesni mišići se često sasuše ne zbog toga što su paralizovani, već ,što se ne upotrebljavaju. Dugom i sistematskom vežbom ti mišići se povrate. Za ove vežbe koriste se kupanja, masaže, gimnastika, elektriziranje itd., ali ove vežbe mogu se uspešno sprovoditi samo pod nad zorom i po uputstvu odgovarajućih stručnjaka. U našoj zemlji postoji Institut za rehabilitaciju invalida u Beogradu, koji u tim pitanjima daje savete i uputstva. Ali osim ovog instituta ima i drugih ustanova u kojima se mogu dobiti savet i uputstvo za lečenje posledica dečje paralize (ortopedske klinike medicinskih fakulteta, zavodi za rehabilitaciju itd.).

Zaštitne mere protiv akutne dečje paralize sastoje se, pre svega, u obaveznom izdvajanju bolesnika u bolnicu i u dezinfekciji svih predmeta kojima se on služio i koji su bili sa njim u dodiru. Naročito treba dezinfikovati mlekom.

Veliki preokret u borbi protiv akutne dečje paralize nastao je otkrićem prvo Salkove (mrtve klice), potom Sejbinove (žive klice) vakcine protiv dečje paralize. U našoj zemlji se već nekoliko decenija vrlo uspešno primenjuje Sejbinova vakcina. Ona se u našoj zemlji i proizvodi. Vakcinacija je obavezna i otkad se ona sprovodi broj obolelih od akutne dečje paralize znatno je opao.