Besnilo kod ljudi

Besnilo je teška zarazna bolest od koje mogu oboleti svi sisari, među njima i čovek. No od besnila najčešće obolevaju psi, vukovi, mačke i lisice. Pošto se uzročnik besnila nalazi u slincima (pljuvačci) besne životinje, ove životinje najčešće obolevaju od besnila zbog toga što se međusobnim ujedanjem zaraze. Od besnila obolevaju i goveda, konji, svinje, ovce i koze, ali znatno ređe, i to samo ako ih ujede besan pas ili, češće, besan vuk. One međusobno skoro nikad ne prenose besnilo. Do Pasterovog pronalaska leka protiv besnila i ljudi su prilično često obolevali od besnila, i to samo posle ujeda besnog psa ili besnog vuka. Prenošenje besnila sa čoveka na čoveka je vrlo retko. Posle Pasterovog pronalaska, među ljudima se sve ređe sreće besnilo.

Besna životinja napada druge životinje, najčešće pas ili vuk druge pse ili vukove napada i izujeda i kroz rane unese uzročnike besnila u njihov organizam. Besne životinje, naročito psi, pre nego što se na njima primete jasni znaci besnila, mogu i lizanjem da prenesu bolest pod uslovom da na lizanoj kozi bude makar kakvih ogrebotina. Ovo treba znati zbog toga što je čest slučaj da se ljudi zaraze besnilom milujući psa pre nego što se kod njega pojave znaci besnila, a tom prilikom im pas liže ruke na kojima ima ogrebotina.

Dakle, treba znati da besnilo prenosi samo besna životinja ujedom ili lizanjem. Narodno verovanje da psi ili vukovi mogu da pobesne usled vrućine ili žeđi potpuno je neosnovano. Psi obolevaju od besnila češće leti zbog toga što se leti više kreću i međusobn mešaju, tako da jedan oboleo pas, stigne da zarazi veliki broj pasa, od kojih svaki zarazi takođe veći broj drugih, itd. Isto tako pogrešno je i verovanje da čovek može oboleti od besnila ako ga je „nalajalo” besno pseto. Čovek ne može oboleti od besnila ako u njegov organizam nije prodro uzročnik besnila, a on može ući ako čoveka ujede ili liže besan pas, vuk, mačka ili lisica.

Ljudi ponekad ne vide prirodni lanac održavanja besnila od jedne životinje do druge zbog toga što ima perioda kada oni ne sreću u svojoj okolini nijednu besnu životinju, a ne znaju da ujedena životinja ne oboli odmah, često ni ubrzo po ujedu. Od ujeda besne životinje do pojave besnila prođe najmanje 15 dana, a mnogo puta i dva do tri meseca, najčešće 30 do 45 dana, jer toliko traje inkubacija besnila. Pojava novog slučaja besnila posle tolikog vremenskog razmaka njima ne izgleda objašnjiva i tumače je uticajem svačeg drugog samo ne ranijim ujedom besne životinje.

Uzročnik besnila je jedan virus koji se ne može videti čak ni ultramikroskopom (vrlo velikim uveličavanjem); živi na nervnom tkivu. Kada besna životinja ujede nekoga, virus napadne ozleđene nerve i niz njih ide polako ka mozgu. Kad virus. dopre do mozga i napadne ga, ujedena životinja oboli od besnila. Ukoliko je rana bliže mozgu, utoliko virus ima da pređe kraći put do mozga i utoliko brže nastupa besnilo kod ujedene životinje, i obrnuto, ukoliko je rana dalje od mozga, utoliko je više vremena potrebno do pojave besnila. Na taj način se i objašnjava različit inkubacioni period kod raznih slučajeva besnila. Ovome treba dodati i to da inkubacioni period besnila zavisi i od jačine, otrovne moći virusa. Tako je vučje besnilo opasnije i brže se razvija nego pseće.

Ova se bolest javlja u dva različita oblika, oba objašnjiva činjenicom da virus napada nervni sistem. Javlja se u vidu jednog jako razdraženog stanja, po kome je bolest i dobila svoje ime, i u vidu tzv. tihog besnila, koje i ne zaslužuje ime besnila. Oba oblika se javljaju manje-više kod svih životinja koje obolevaju od besnila.

Prvi znaci besnila kod čoveka javljaju se obično pošto su rane od ujeda već zarasle. Ako je rana bila na licu, znaci besnila mogu se javiti već 14-og dana posle ujeda, ali ako su rane na prstima noge, do pojave prvih znakova besnila može proći i dva meseca. Za to vreme rana zaraste kao i svaka. druga rana. Ponekad se oko ožiljka javljaju bolovi, mravci, peckanje, a sama rana je neosetljiva.

RAZDRAŽLJIVO BESNILO počinje periodom melanholičnog stanja (2 do 3 dana) za koje vreme je bolesnik tužan, neveseo, ima jake bolove u glavi, diše teško i ima osećaj straha. Zatim nastaje period straha od vode (1 do 2 dana) za vreme koga i najmanji pokušaj da pije kakvu tečnost izaziva kod bolesnika grčeve i bolove u grlu. Ako mu se prinese voda da pije, bolesnik se sa užasom u očima izmiče pred njom i drhti. Ovakvi napadi nastaju potom i kad mu se voda ne prinosi, praćeni su grčevima u celom telu i povišenom temperaturom. U razmaku između takvih napada bolesnik stvarno izgleda besan, prenadražen je, hteo bi da pobegne, da skoči kroz prozor, cepa sve oko sebe, hoće i da ujeda itd. U takvom stanju, obično, bolesnik i umre. Ponekad bolesnik posle tog perioda straha od vode uđe u tzv. period paraliza. U tom slučaju telo mu je pokriveno lepljivim znojem, na usta mu teče pljuvačka bez prestanka, bolesnik se guši i tako umre.

PARALITIČNO – TIHO BESNILO može, umesto da bude završni deo bolesti, da naiđe odmah posle inkubacionog perioda. Predeo oko rane se oduzme, paralizuje, izgubi se osetljivost, bolesnik ne može da se kreće, drhti, teško diše, puls se pogorša, i bolesnik u tom stanju umre.

Kada se već pojave znaci oboljenja, besnilo je neizlečivo. U našem narodu postoji potpuno pogrešno verovanje da neki „vidoviti“ i vešti ljudi mogu da ga izleče i kada su se znaci besnila već poja vili: Veruje se da oni mogu bolesniku usijanim gvožđem da izgore male „kučiće“ ispod jezika i da ga izleče od besnila. Tom verovanju . ide na ruku to što sva lica ujedena od besnog psa ne moraju obavezno da obole od besnila, naročito ako je ujed išao preko debelog sloja odeće ili obuće, zatim, što izvesne osobe nervno opterećene i u strahu od bolesti simuliraju, naravno nehotice, znake besnila. Takve osobe će ti „vidoviti“ ljudi „izlečiti“, od besnila, jer niti su obolele niti bi obolele od besnila.

Pravo i uspešno lečenje besnila sastoji se u zaštitnom lečenju, u lečenju pre pojave ma kakvih znakova oboljenja, i to što je mogupe pre, odmah posle ujeda besne životinje ili one za koju se misli da je besna. Lečenje je pronašao slavni francuski naučnik Paster, po kome zavodi za lečenje besnila i nose ime. U našoj zemlji je to lečenje jako uprošćeno i sastoji se od 5 injekcija cepiva protiv besnila, koje se daju svakodnevno u trbuh, potkožno, i šeste injekcije koja se na isti način daje posle mesec dana. Lečenje je svelo oboljenja i smrtnost na 0,3%.

Za preduzimanje ovih zaštitnih mera protiv besnila najvažnije je da se sve osobe koje su ujedene od besne ili na besnilo sumnjive životinje (psa ili vuka) obavezno prijave lekaru odmah po ujedu. Samo lekar treba da odredi da li je i kakvo lečenje potrebno. To naročito važi za slučajeve kada nekoga ujede nepoznat pas, pas lutalica. U slučajevima kada je pas poznat, treba ga privesti veterinaru, koji će odrediti šta s njim treba da se radi. Ako na psu postoje znaci besnila, moramo ga ubiti a njegovu glavu poslati najbližem veterinaru na pregled. Treba biti vrlo obazriv na ujed pasa koji su obično mirni i ne ujedaju, iako ne pokazuju znake besnila.

Takve pse treba odmah vezati i posmatrati nekoliko dana Ako se za to vreme ne pojave znaci besnila, psa treba pustiti, a ako se znaci pojave, psa treba ubiti.
Čoveka obolelog od besnila treba obavezno preneti u bolnicu radi izdvajanja, jer je on opasan po svoju okolinu.

Kod pasa i ostalih životinja mogu kao i kod čoveka postojati već opisana dva oblika besnila, razdražljivo i paralitično tiho besnilo.

Razdražljivo besnilo kod psa počinje kao i kod čoveka. Pas je ćutljiv, miran, tužan, sakriva se od svetlosti, više leži, ali ga svako uznemiravanje razdraži i tada hoće da nasrne čak i na poznate ljude. Ubrzo zatim postane razdražen, beži, luta, nasrće na DRUge pse i ljude i ujeda ih. Prvih dana vraća se kući, potom više i ne zna gde je. Besan pas nema strah od vode. On pije vodu, može i da prepliva reku, a ima i apetit i jede sve na šta naiđe, mnogo slinavi, laje promuklo sa poslednjim tonom oštrim, produženim i isprekidanim. Naposletku, besan pas uđe u završnu fazu svoje bolesti i ako ga za to vreme ne ubiju,.počinju da mu se oduzimaju pojedini mišići, obično zadnje noge, usta su mu stalno otvorena i sadrže mnogo sline. U takvom stanju pas ugine.

Tiho besnilo (paralitično) kod psa slično je takvom obliku besnila kod čoveka, Pas je miran, ne može da se kreće, nekad ne može ni da ujede ni da guta zbog oduzetosti viličnih mišića, i u takvom stanju i ugine. Ova vrsta besnila kod psa može da prevari ukućane koji, ne znajući da je pas besan, čine sve da mu pomognu pa ga čak i veštački hrane, zavlačeći često svoje prste u pseća! usta zbog ogromne opasnosti od zaraze besnilom od ovakvih pasa treba znati da postoji i takva vrsta besnila.

Kod vuka je besnilo slično psećem. Tu treba istaći da je vuk koji preko dana upadne u selo, napadajući stoku i ljude, skoro sigurno besan i da ga se treba dobro čuvati, jer je vučje besnilo po čoveka opasnije od psećeg.

Meso životinja uginulih od besnila ne sme se jesti. Njihove leševe treba neodrane zakopati duboko u zemlju. Mesom takvih leševa mogu se zaraziti besnilom i psi.

Radi suzbijanja besnila sprovodi se zaštitno cepljenje pasa i mačaka.