Tetanus (zli grč)

Još u staro vreme znalo se za oboljenje zli grč –  tetanus, ali njegov uzročnik nije bio poznat sve do pred kraj XIX veka, kada je pronađen i odgajen bacil tetanusa i kada je dokazano da je on izazivač bolesti.

Bacil tetanusa živi bez vazduha u zemlji i uličnoj prašini, naročito ako su zemlja i prašina pomešane sa stajskim đubretom. On proizvodi naročiti otrov, koji izaziva poznate grčeve.

Rasprostranjenost bacila tetanusa je ogromna. Njega nalazimo u obradivoj zemlji u dubini do 30 cm u svim krajevima sveta. Možemo ga naći i u vodi zagađenoj stajskim đubretom, ima ga naročito mnogo u izmetu domaćih životinja, konja, goveda i pasa (90 do 100 % tih životinja imaju u svom izmetu bacil tetanusa). U crevima domaćih životinja bacil tetanusa se održava i množi. I dok u crevima tih životinja nema rana ili čireva, bacil živi i razmnožava se bez opasnosti po njihovo zdravlje i život. Ali ako se creva tih životinja oranjave ili ako životinje oranjave svoju kožu, mogu i one dobiti tetanus.

One ga sa svojim izmetom stalno izbacuju napolje. Tako je i objašnjivo što u zemlji na njivama i livadama koje se đubre ima mnogo više bacila tetanusa nego u šumskoj zemlji udaljenoj ,od naselja i đubreta domaćih životinja. U prošla dva rata je dokazano da su ranjeni na obradivim terenima mnogo češće obolevali od tetanusa nego oni koji su ranjavani u planinama ili na kamenitom terenu. Sa obućom i odelom mogu se sa zaraženih njiva i sa ulica uneti bacili tetanusa i u stanove, gde se godinama održavaju živi na mestima koja nisu izložena suncu i svetlosti.

Čovek oboleva od tetanusa skoro isključivo kroz povrede kože. I najmanje ogrebotine na koži mogu biti ulazna vrata za bacil tetanusa, ali ulazna vrata za bacile tetanusa su najčešće velike rane — oderotine, koje zahvataju duboko tkiva i mišiće. stvarajući zaprljana udubljenja bez dodira sa vazduhom. Za bacile tetanusa ulazna vrata su i komplikovani prelomi kostiju, povrede od granata i povrede pri teškim saobraćajnim nesrećama, itd. Kod ovakvih povreda zagađenja zemljom i prašinom su najobimnija i zato su najčešće praćena oboljenjem tetanusa. Strana tela ;(komad drveta, komad granate itd.) koja prodiru duboko u telo naročito su pogodni nosioci bacila tetanusa. .

Vreme inkubacije za tetanus traje od 24 časa do 60 dana. Prosečno vreme inkubacije je 8 do 14 dana, a ima slučajeva gde inkubacija traje i preko tri meseca.

Pred izbijanje prvih znakova tetanusa kod bolesnika se pojave tzv. prethodni znaci: visoka temperatura (a može biti i bez nje), glavobolja, umor, nesanica, lake nesvestice, otežano gutanje, jako znojenje, bol u želucu i probadi u leđima. Na mestu povrede, gde su ušli bacili, pojavi se lokalno grčenje mišića, bol od ukočenosti i osećaj istezanja i njihovog skupljanja.

Vrlo brzo posle ovih pojava izbija prava slika bolesti. Prvo se ukoče mišići za žvakanje, posle čega nastupa potpuna ukočenost donje vilice, bolesnik ne može da otvara usta. Iza toga se koče mišići lica tako da bolesnik dobije izraz lica čoveka koji se drugome podsmeva. Na ovo se nadovezuje kočenje vratnih mišića, a posle toga trbušnih i, na kraju, leđnih mišića. Bolesnik leži zabačene glave, ukočen kao drvo, pri čemu je glava temenom zabodena u jastuk. Svaki potres kreveta, pokušaj bolesnika da pokrene telo ili da guta vodu i hranu, ili neki šum u sobi izazivaju bolne napade grčenja svih mišića tela u vidu dugotrajnih trzanja. Ovi bolesnici sa izrazom lica punim straha od smrti, sa penom na ustima, okupani u znoju, sa strahom očekuju ponovni napad grčenja, koji svakog trenutka može nastupiti. Sem toga, grč mišića čmara i mokraćne cevi zadržava normalno vršenje velike i male nužde. Svest se kod ovih nesrećnika održava potpuno sve do smrti. Bolesnik često nema nimalo povišenu temperaturu sve do zadnjeg dana bolesti, kad se temperatura naglo diže do 42 pa i do 44° C, što je znak da je smrt vrlo blizu.

Pred smrt, grčevi prelaze na mišiće za disanje: međurebarne mišiće i prečagu, i izazivaju napad gušenja. Potraje li ovaj grč mišića za disanje duže vremena, tada nastupa smrt od gušenja.

Do pronalaska penicilina i ostalih antibiotika smrtnost od tetanusa iznosila je oko 80%. U našoj zemlji smrtnost je i sada prilično velika, jer bolesnici ne dolaze na vreme da traže pomoć od lekara.

Predohrana i lečenje tetanusa. Najbolja predohrana od tetanusa je u nastojanju da se izbegne svaka pa i najmanja povreda kože i ostalog tela (na radu, na putu i na svakom mestu gde može doći do povrede). Ako je došlo do povrede, treba sve učiniti i ne dozvoliti da se razvije tetanus. To se postiže ako se kod svih rana zagađenih zemljom, uličnom prašinom ili kojim drugim predmetima koji bi mogli biti zagađeni bacilima tetanusa, da injekcija antitetaničkog seruma, koji u sebi ima protivotrov za otrov tetanusova bacila. Ovu injekciju treba dati što pre iza ranjavanja, a najkasnije 10 do 12 časova od momenta povrede.

U najnovije vreme vrši se vakcinacija protiv tetanusa. Za vreme prošlog rata u SAD i Velikoj Britaniji svi vojnici koji su išli na bojno polje bili su vakcionisani tzv. tetanus-anatoksinom i, u slučaju ranjavanja nije bilo potrebno davati im injekcije antitetaničkog seruma. Kod nas je vakcinacija protiv tetanusa oba
vezna.

Ako se već pojavio tetanus, onda bolesnika treba odmah, bez odlaganja, smestiti u bolnicu na lečenje. Danas tetanus lečimo velikim količinama antitetaničkog seruma, koji neutrališe otrov bacila tetanusa. Sem navedenog seruma dajemo velike doze teramicina, koji ubija ove bacile.

Kod ovih bolesnika potrebna je naročita nega. Bolesnik mora da leži sam u zamračenoj sobi. Moraju se sprečiti svaka buka, galama i svi potresi bilo kreveta bilo nameštaja u sobi. Uz bolesnika mora uvek biti jedna osoba koja će samo o njemu voditi brigu. Izbegavati davanje hrane i tečnosti do najnužnije mere. Bolesniku dajemo dosta sredstava za umirenje i spavanje, kako bi se svi spoljni uticaji sveli na najmanju meru.