Srdobolja – dizenterija

Srdobolja je zarazno oboljenje sluzokože debelog creva, praćeno čestim krvavosluzavim stolicama, naponima pri vršenju nužde i opštim poremećajem.

Prema vrsti uzročnika, srdobolje se dele na dve grupe. Jednu grupu izazivaju nekoliko vrsta međusobno vrlo sličnih bacila, to su bacilarne srdobolje, a drugu izaziva jedna vrsta jednoćeličnih praživotinja, amebe, to su amebne srdobolje.

BACILARNA DIZENTERIJA

Bacili srdobolje izdržavaju vrlo dobro hladnoću, a neotporni su prema toploti. U zemlji i vlazi mogu da se održe dugo, a .na suncu uginu brzo. Mogu dugo da se zadrže u crevima i stolici osoba koje su preležale srdobolju.

Izvor uzročnika srdobolje je srdoboljni bolesnik, odnosno njegov izmet. Na zdravlje osobe prenosi se bilo neposredno, dodirom, bilo posredno, preko muva, hranom i vodom. Usled čestog vršenja nužde bolesnik zaprlja izmetom svoje .ruke, postelju i druge predmete koje upotrebJvava svakodnevno. Dovoljno je da se zdrave osobe rukuju sa bolesnikom ili da dodirnu. predmete koje bolesnik upotrebljava pa da se, ako potom ne operu dobro ruke, zaraz.e srdoboljom.

Ali u prenošenju srdobolje veliku ulogu igraju muve. One u rojevima padaju na bolesnikov izmet, zaprljaju noge i krila, zatim padnu na hleb, posuđe, voće ili kakav drugi predmet, i zagade ih izmetom i bacilima sa svojih nogu i krila. Osobe koje budu jele zagađenu hranu ili se budu služile zaprljanim posuđem i drugim predmetima, zaraziće se srdoboljom. Ako se baca van nužnika, izmet srdoboljnih bolesnika može da zagadi voće, povrće i vodu, i da tako bude izvor zaraze za one koji ovakvo voće, povrće ili vodu budu upotrebljavali..

Srdobolja se javlja najčetće preko leta i u jesen, kada se najviše jede presno, nekuvano voće i povrće i kada se najviše pije voda. U to vreme stomačno-crevnih pbremećaja inače ima najviše.

Prvi znaci srdobolje su opšta malaksalost i brzi zamor, lako povećanje temperature, osećanje nečeg neugodnog u trbuhu, krčanje u crevima, onda česte i sve češće stolice. U početku, stolica je kaša- sta i žitka a potom postaje sluzava i sukrvičava. Naposletku izmeta zapravo i nema. Ono što bolesnik izbaci iz creva to su male loptice sukrvičave sluzi. Svakom vršenju nužde prethode bolovi u debelom crevu, a samo vršenje nužde praćeno jej vrlo jakim bolovima u sa- mom čmaru. Sa tim bolovima javlja se osećaj kao da treba izbaciti veliku loptu izmeta, u stvari, stolica se završava sa nekoliko kapi sluzi i sukrvice. Zbog toga što je sluzokoža čmara nabubrila i ode- bljala bolesnik ima osećaj kao da nad čmarom stoji izmet. Ovi naponi su karakteristični za srdobolju.

Uporedo sa ovakvim čestim stolicama ide) i pogoršanje opšteg stanja. Bolesnik je isceđen, oslabeo, stalno bi pio vodu, ne jede mu se, oči su mu upale, jezik je beo, obložen i suv.

Kada bolest krene ka ozdravljenju, stolice bivaju postepeno ređe, u njima ima sve manje sluzi i sukrvice, aj sve više izmeta, bolovi prilikom stolice popuštaju, bolesnik počinje da traži da jede, do- bija polako svežiji izgled, i posle izvesnog vremena ozdravi. Oporavak traje dugo.

Međutim, bolest se dosta često završava smrću. Stolice ne prestaju da budu česte, bolesnik više’i ne zna kad vrši nuždu, bolovi ne prestaju, bolesnik je krajnje iscrpen, i u tom stanju umre.

Srdobolja može i da se povrati ako se bolesnik prilikom opo- ravljanja ne pridržava lekarskih saveta.

Bolesnik mora da leži u udobnoj postelji, u čistoj, često prove- travanoj sobi, sa nečim toplim na trbuhu (termofor). Za vršenje nužde bolesniku treba podmetnuti podesan sud, a ne dozvoljavati mu da sam ide u nužnik. Kožu bolesnikovu treba održavati čisto, naro- čito na leđima i na kukovima, da se ne ojede. Bolesnik treba da pere ruke svaki put posle svršene nužde.

Od lekova se daje u .početku ricinus za čišćenje. Posle toga se daju velike količine sulfagvanidina, sulfatijazola ili sulfa- dijazina. Treba početi sa 6 do 10 tableta jednog od ovih lekova, i po- tom davati na svaka 4 sata po 4 do 6 tableta sve do prestanka proliva. Deci se daju odgovarajuće manje količine. Sa ovim lekovima treba davati dosta tečnosti i bikarbone sode. U novije vreme daju se hlo- romicetin i aureomicin. Način uzimanja hloromicetina i aureomi- cina kao i sulfamidnih preparata treba da propiše lekar.

U lečenju srdobolje važnu ulogu igra ishrana bolesnika. U prvo vreme treba mu davati što više tečnosti, ali ne mnogo najedanput (zašećerena voda, čaj, kafa, sok od maline, limuna ili pomorandže i, naročito, pirinčana! voda). Mleko se može davati, ali jako raz- blaženo vodom, čajem ili bistrom kafom. Kasnije se prelazi na ka- šastu hranu. Srdoboljni bolesnik ne sme ni za vreme oporavka da jede tešku, grubu hranu kao što su) kupus, pasulj, presno voće, zelen itd.

Upotrebom lekova lečenje je u novije vreme znatno olakšano, ali je i pored toga ishod bolesti još uvek neizvestan, naročito u te- škim slučajevima. Zato zaštiti od srdobolje treba posvetiti veću pažnju.

Najvažnije je da se srdoboljni bolesnik izdvoji i da se oko njega bavi uvek samo jedna i, po mogućnosti, ista ličnost. Posete treba zabraniti. Glavna briga zaštite treba: da se odnosi na izmet bolesnika, koji je izvor zaraze za druge. Bolesnik treba da vrši nuždu u podesnom sudu, u koji treba .staviti neko dezinfekciono sredstvo. Najbolja. dezinfekciona sredstva su ona koja se upotrebljavaju i kod trbušnog tifusa. Izmet izmešan sa dezinfekcionim sredstvom treba obavezno prosuti u nužnik ili u neku jamu u bašti, izmet u jami svaki put pokriti debelim slojem zemlje. Sa rubljem, posteljinom i posuđem postupa se kao sa stvarima obolelih od trbušnog tifusa.

Druga važna mera predohrane je obavezno pranje ruku. Negovatelj i bolesnik peru ruke kao kod nege tifusnih bolesnika, a ostali peru ruke čistom vodom i sapunom pre svakog obroka. Naposletku, u vreme epidemije ne treba jesti presno voće i povrće i treba piti prokuvanu vodu.