Trovanje krvi (sepsa)

Prodiranje mikroba u krv i krvotok, pri čemu se mikrobi razmnožavaju i žive u krvi, zovemo trovanje krvi ili sepsa. U takvim slučajevima nalazimo u krvi velike količine mikroba (klica).

Trovanje krvi (sepsu) izazivaju najčešće mikrobi koji izazivaju gnojenje. Ali mogu ga izazvati i mikrobi druge vrste, pri čemu obično ne dolazi do burnih simptoma.

Neke vrste mikroba prodru u krv još u početku same bolesti i tu se razmnožavaju i žive. To se događa kada je njihova otrovna moć vrlo jaka ili kada u organizam uđu u vrlo velikom broju. U drugim slučajevima mikrobi prodru u krv i krvotok tek pošto na mestu uobičajenom za njihovo razmnožavanje savladaju otpor organizma.

Do trovanja krvi dolazi najčešće posle pobačaja ili posle porođaja ako se ne održava potrebna čistoća. Trovanje krvi može da dođe isto tako i od zapaljenja krajnika ili od iskvarenih zuba. Najposle, trovanje krvi može da nastane i od čireva ili zaprljanih rana, kao i od svake druge infekcije kod koje se mikrobi tako brzo množe i tako su otporni da ih organizam ne može da zadrži u gnojnom žarištu i da ih tu savlada.

Kod trovanja krvi otrovi koje luče bakterije menjaju sastav krvi, uništavaju crvena krvna zrnca i belančevine u krvnoj tečnosti (krvnom serumu). Ovi otrovi oštećuju i srčani mišić. Sem promene u krvi i na srčanom mišiću, nastaje oštećenje i drugih za život važnih organa, kao što su: bubrezi, jetra, pluća, mozak, creva itd.

Krvna slika se kod sepse vrlo brzo menja. Broj crvenih krvnih zrnaca opada i hemoglobin (krvno crvenilo) se naglo smanjuje. U početku je broj belih krvnih zrnaca povećan do na 20 000 u jednom kubnom milimetru krvne tečnosti (normalno je oko 5 000), što je znak još dobre odbrane organizma. Sa pogoršanjem bolesti opada i broj belih krvnih zrnaca u krvi.

Slika i znaci sepse zavise umnogom od broja bakterija prodrlih u krv i od njihove životne snage (virulencije), zatim od otpornosti organizma, od starosti oboleloga, kao i od vrste bakterija koje su prodrle u krv. Ako se u slučaju zagađene povrede ili nekog gnojnog žarišta u telu, ili posle pobačaja i porođaja, opšte stanje bolesnika naglo pogorša groznicom, za kojom nastupa visoka temperatura, onda moramo odmah posumnjati na trovanje krvi. U toku dana temperatura može da opadne, pa da se opet digne, a može i da ostane stalno visoka. Tip temperature zavisi od vrste bakterija koje u krv prodru. Svaki novi prodor bakterija u krv izaziva groznicu i novo povišenje temperature.

Temperatura je vrlo važna za prosuđivanje kako će se bolest završiti. Pad temperature često ne znači poboljšanje bolesti, nego, naprotiv, slabljenje odbrambenih snaga organizma. Ali ako temperaturu kod ovakvih bolesnika merimo samo pod pazuhom, mi se sa nalazom niže temperature možemo prevariti, jer je kod slabljenja srca temperatura .u čmaru za 3 i. više stepeni viša nego pod pazuhom. Zato temperaturu treba meriti i pod pazuhom i u čmaru.

Puls je kod trovanja krvi jako ubrzan i teško se napipava. Broj otkucaja srca ne stoji u srazmeri sa visinom temperature. Često srce otkucava do 150 puta u minutu, dok je temperatura merena pod pazuhom ispod 38° C. Slab puls je odraz oštećenja srčanog mišićaj a često i gnojenja u njemu.

Promene na koži su izražene u sitnim potkožnim krvarenjima sa osipom većih i manjih razmera. Slična krvarenja mogu se naći i na sluzokožama.

Opšte stanje bolesnika je teško. Oči su upale, izraz lica je pun straha i nemira. Jezik i usta su stalno suvi, disanje ubrzano, bolesnik je „gladan“ vazduha. Postoji potpuno odsustvo apetita, stalno povraćanje i gađenje prati proliv. Mozak je oštećen, što je izraženo teškim glavoboljama, nesvesticom i grčenjem celoga tela. Bolesnik je u delirijumu, stalno bunca. Pred smrt su bolesnici potpuno bezvoljni, vrše i malu i veliku nuždu poda se. Pri kraju bolesti boja kože je bledosiva, dok su ruke i stopala plavo- sivi i hladni. U ovakvom stanju postepeno nastupa smrt.

U toku sepse pojavljuju se i druga oštećenja za život važnih organa, kao što su zapaljenje pluća, jetre, bubrega itd. Zbog oštećenja jetre bolesnici od sepse imaju skoro uvek lakše izraženu žuticu.

Trovanje krvi je donedavno bilo jedno od najtežih i po život najopasnijih oboljenja, a i sada se može smatrati za takvo.

Do pronalaska i primene lekova poznatih pod imenom sulfamidi, trovanje krvi bilo je „bič božji“ za žene prilikom porođaja, a. još češće prilikom pobačaja. Posle uvođenja tih lekova stanje se u lečenju mnogo izmenilo. No, za borbu protiv raznih trovanja krvi (sepse) najvažniji je, ipak, pronalazak penicilina\

Blagodareći pronalasku penicilina trovanje krvi danas više nije onako opasna bolest kakva je bila pre toga. Život porodilja i žena posle pobačaja sada je mnogo zaštićeniji nego pre pronalaska eulfamida i penicilina. Samo treba znati da je lečenje utoliko uspesnije ukoliko se otpočne ranije. Međutim, treba upam titi da se trovanje krvi u većini slučajeva može izbeći. Zato je dovoljno a i neophodno potrebno da se održava čistoća kože, da se blagovremeno leče zapaljeni krajnici, da se rane i povrede leče pravilno, da se pri porođaju održava što je moguće veća čistoća tela i koriste samo najčistije posteljne stvari i rublje i, naposletku, danas je to možda i najglavnije, da se izbegava nestručno vršenje pobačaja.

Na kraju, treba znati da trovanje krvi ne može uvek lako da utvrdi ni lekar, a još manje i teže to mogu da urade nestručna lica. Isto tako treba znati da je lečenje trovanja krvi, i pored primene najnovijih lekova, još uvek vrlo težak posao, koji se najčešće mora sprovoditi u bolnici i pod stalnim nadzorom lekara. Zato treba nastojati da se trovanje krvi izbegne i spreči, a ako do njega ipak dođe, treba što pre ići lekaru.