Transfuzija krvi

Lekari su još odavno pokušavali da nađu način kako bi se bolesnim – anemičnim osobama mogla dati tuđa krv (transfuzija). Ali sve dok se nije saznalo da postoje 4 AV(Be)0 krvne grupe, izvesni faktori i podgrupe, i da krv, ako ne odgovara u tom smislu, može biti opasna, nije bilo moguće izvesti to u svakodnevnoj praksi, jer su se prilikom transfuzije događali nemili, pa čak i smrtni slučajevi. Međutim, posle otkrića krvnih grupa, podgrupa i faktora, danas se u svim našim bolnicama, kao i u celom svetu, daju velike količine krvi i krvne plazme bez opasnosti za primaoca.

Kako bi se što većem broju bolesnika omogućilo da u slučaju potrebe dobiju dovoljno ljudske krvi i plazme, organizovana je kod nas služba dobrovoljnog davanja krvi. Hiljade ljudi daju svoju krv, a ta se krv konzerviše i koristi u tečnom stanju ili se iz nje izdvajaju pojedini sastojci, koji se mogu upotrebiti odmah ili, prema potrebi, čuvati duže ili kraće vreme.

Pored malokrvnosti nastale usled krvarenja (rane, porođaj, pobačaj, operacija, čir na stomaku itd.) ili usled bolesti krvotvornih organa, transfuzijom krvi i njenih sastojaka leče se i razne druge, većinom teške bolesti, kao što su poremećaji zgrušavanja krvi, oboljenja sa smanjenom količinom belančevina itd. Krv i njeni sastojci koriste se sada i za zaštitu od izvesnih zaraznih bolesti.

KRVNE GRUPE. Bečki lekar dr Landštajner utvrdio je 1900. god. da mešanje krvi dveju osoba dovodi ponekad do zgrušavanja i da je to glavni uzrok što je u izvesnim slučajevima transfuzije dolazilo do loših, a često i smrtonosnih posledica. S tim u vezi dr Landštajner je otkrio da krv po izvesnim svojim sastojcima nije kod svih osoba ista, i utvrdio je da se ljudi, prema toj razlici, dele na nekoliko krvnih grupa. On je u prvo vreme identifikovao tri krvne grupe i nazvao ih O, A i B (Be), a kasnije je identifikovana i četvrta, AB (Be) grupa.

Na osnovu ovog otkrića dugo se smatralo da svaki primalac mora uvek primiti krv odgovarajuće ABO krvne grupe, a da krv krvne grupe O može primiti svako. Krvna grupa O smatrana je za tzv. „univerzalnog davaoca“. Međutim, zbog toga što je dolazilo čak i do veoma teških reakcija posle davanja krvi krvne grupe O osobama ostalih krvnih grupa, ovo mišljenje je napušteno. Danas se smatra da svaki bolesnik mora i može primiti krv svoje ABO krvne grupe; ali ako se ― i to samo u slučaju kad je potrebna hitna pomoć ― krv krvne grupe O mora dati osobi sa nekom od ostalih krvnih grupa, onda, da ne bi bila opasna za primaoca, krv davaoca mora biti ispitana dopunskim analizama.

Landštajner i Viner su (1940. god.) ustanovili da kod oko 85 % ljudi crvena krvna zrnca (eritrociti) sadrže tzv. Rh-B faktor. Te. ljude nazvali su Rh-pozitivnim. Kod ostalih ljudi, oko 15%, ovaj faktor u crvenim krvnim zrncima ne postoji, i ti ljudi su, prema tome, Rh-negativni. Ova razlika je veoma važna i u određenim: slučajevima može imati vrlo teške posledice. Naime, Rh-negativna osoba reaguje vrlo burno na ponovnu transfuziju Rh-pozitivne krvi. Prvu transfuziju Rh-pozitivne krvi ona podnese dobro, jer tada u njenoj krvi još nije bilo Rh-antitela. Međutim, unošenjem Rh-pozitivne krvi prilikom prve transfuzije Rh-antitela se mogu stvoriti, i Rh-negativna osoba se može na takvu krv senzibilizirati. Ponovno unošenj.e Rh-pozitivne krvi dovodi sada, u prisustvu Rh-antitela, do raspadanja Rh-pozitivnih crvenih krvnih zrnaca (hemoliza) i dopojave kliničke slike reakcije.

Osim transfuzijom, Rh-negativna žena može se stimulirati na stvaranje Rh-antitela i trudnoćom sa Rh-pozitivnom decom, koja su pozitivan Rh-faktor nasledila od oca. Dete iz prve trudnoće najčešće se rodi potpuno zdravo. Međutim, svako sledeće dete može oboleti od tzv. hemolitičke bolesti, jer Rh-antitela majke, obrazovana za vreme prve .trudnoće, prelaze u dečji krvotok, vežu se za. Rh-pozitivne eritrocite deteta i razaraju ih. Srećom, samo poneke Rh-negativne žene koje rađaju Rh-pozitivnu decu stvore Rh-antitela..
Da bi se izbegle posttransfuzione reakcije, sada se svakom primaocu daje krv odgovarajuće ABO krvne grupe i Rh-faktora, uz prethodno urađenu interreakciju.

UZIMANJE I KONZERVISANJE KRVI Svaki dobrovoljni davalac se pre uzimanja krvi pregleda kako bi se ustanovilo da li je zdrav i da li može dati krv bez ikakve štete po zdravlje. Tom prilikom se ustanovljava i njegova krvna grupa. Krv se uzima kroz iglu, ubodom. u venu na ruci. Uzimanje krvi ne pričinjava nikakav bol niti neprijatnost (ubod kao za injekciju). Obično se uzima 200―400 ml krvi. To je količina krvi koju je svaki davalac u stanju da nadoknadi za nekoliko dana, a da za to vreme ne oseti nikakvu slabost ili teškoću. Sposobnost za rad se ne smaruje usled davanja krvi.

Ranije se krv davala neposredno od davaoca bolesniku. Tako je uradio i srpski lekar koji je prvi kod nas izvršio transfuziju krvi, još na Solunskom frontu. Međutim, nauka je od tada i u tom pogledu došla do novih saznanja. Sada možemo bolesnicima dati konzervisanu krv, i to sredstvima koja sprečavaju zgrušavanje i produžuju život krvnih zrnaca. Konzervisanu krv možemo upotrebiti, ako se čuva na, temperaturi od 1° do 6°C, čak i posle tri do četiri nedelje.

Sada se iz krvi mogu izdvojiti krvna zrnca i koristiti kod izvesnih oboljenja odvojeno od ostalih delova krvi. Isto tako, može se izdvojiti i njen tečni deo krvna plazma, i čuvati po nekolikogodina, pogotovu ako je smrznuta ili sušena. Iz krvne plazme uzimaju se neki njeni sastavni delovi (albumin, gama globulin, trombin, fibrinogen, antihemofilični globulin itd.), koji, specijalno pripremljeni, mogu radi lečenja da se čuvaju takođe godinama.

Transfuzija, tj. davanje krvi, krvnih zrnaca, plazme, albumina itd. bolesniku, vrši se pomoću gumenog sistema ili sistema od plastične mase, kojim se boca sa krvlju. spaja sa venom bolesnika. Igla. sistema ubode se obično u venu na pregibu lakta, kao prilikom intravenske injekcije. Neke krvne preparate primenjujemo u vidu injekcije, ili čak lokalno.

Posle primanja krvi bolesnici se obično vrlo brzo oporavljaju i ozdravljuju. Transfuzija pomaže bolesnicima kako količinom pri-mljene krvi i krvnih sastojaka tako i time što dobijena krv sadrži izvesne materije koje na neki, za sada još nepoznat način pomažu organizmu u borbi protiv bolesti.