Duševni život čoveka

Koliko je poznato, svesni duševni život svojstven je samo čoveku. U borbi za opstanak i za produženje vrste čoveku služi i duševni život.

Duševni život razvija se i sazreva uporedo sa telesnim. Zbog toga duševni život, kao i telesni, u različitim uzrastima ima odgovarajuće osobenosti, prolazi burnije i mirnije etape razvitka i podložan je, u zavisnosti od naslednih osobina i sredine u kojoj se osoba nalazi, različitim pozitivnim i negativnim uticajima.

Duševni život je nedeljiva celina, nerazdvojna i zavisna od telesnih funkcija. Međutim, uobičajeno je da se razlikuju pojedine funkcije: svest, opažanje, nagoni, osećanja, mišljenje, pamćenje, pažnja, volja i inteligencija, kao što se telo deli na organe za varenje, za krvotok, za disanje, iako se oni samo veštački mogu odvojiti jedni od drugih.

Kod sasvim malog deteta ne može biti govora o duševnom životu u užem smislu te reči. Kod njega tada imaju prevlast nagoni ― ishrana. Već vrlo rano kod deteta se bude i osećanja: prvo zadovoljstvo zbog zadovoljene gladi, a’ zatim radost pri kontaktu sa roditeljima. U prvoj godini dete stiče svest o postojanju predmeta i pokreta; od druge do četvrte godine stvara se prvi lični stav za smisao i vrednosti. Od pete do osme godine dete stiče prva poimanja o dužnostima, učenju, radu. Zbog toga, a i zato što se oko sedme godine stiču prva saznanja o uređenju društva, dete ovog uzrasta polazi u školu.

Osećanja i nagoni imaju prevlast u duševnom životu deteta. Dete nema kriterijume za vreme i prostor (onakve kakve imaju odrasli), u njegovom duševnom životu sve se potčinjava željama, odnosno osećanjima. Najbolja ilustracija dečjeg duševnog života su bajke tu nema oštre granice između polova, rešenja su vrlo jednostavna, životinje mogu da govore, ljudi da prevaljuju hiljade kilometara u jednom trenutku, čak ni smrt nije kraj, već, po želji, umrla osoba može ponovo oživeti. Nije slučajno .što deca oduvek rado čitaju bajke.

Duševni život u pubertetu

U pubertetu, pored vidljivih i često dosta burnih dešavaju se i skrivene, ali ipak primetne psihičke promene. Uz sekundarne seksualne odlike (maljavost, uvećanje polnih organa, rast grudi i menstruacija kod devojčica) javlja se i interesovanje za pitanja iz seksualne oblasti. Ovo dovodi do potrebe proučavanja sopstvene ličnosti i njenog upoređivanja sa uzorima koje daje sredina. Posledica toga je povlačenje u sebe, prolazna usamljenost.

Duševni život u pubertetu je vrlo složen, jer ima u sebi još mnogo dečjeg, dok seu isto vreme sve više javljaju saznanja o ograničenjima koja postavlja društvo. Život u civilizovanom društvu podredio je i seksualni život primarnom nagonu, nagonu samoodržanja. Nagon samoodržanja u civilizovanom društvu zadovoljava se znatnim delom i sabiranjem iskustava, učenjem često složenih zanata i sticanjem intelektualnog znanja kojima će osoba uz ulaganje rada doprinositi svoj udeo društvu od koga, zauzvrat, očekuje zaštitu i sigurnost. Učenje u današnjim prilikama traje mnogo duže, ponekad čak i više od jedne decenije, od telesnog sazrevanja.

Raskorak između stepena telesne zrelosti i stečenog znanja (psihičke zrelosti) dovodi u pubertetu do niza problema koji nastaju kako u samoj osobi (otpor prema zabrani zadovoljenja nagona u elementarnom obliku koje propisuju zakoni, običaji, moral itd.), tako i u odnosu osobe prema sredini. Regulisanje ovih problema i sukoba postiže se »vaspitanjem. Pošto se u pubertetu formira seksualni nagon, za njegovo usmeravanje zavedeno je seksualno vaspitanje, iako je, često, mnogo potrebnije ukazivanje na neophodnost prihvatanja socijalnih i etičkih normi.

Vaspitanje, između ostalog, usmerava osobu ka društveno pravilnom načinu zadovoljenja elementarnih nagonskih potreba. Još u ranom detinjstvu kod deteta se reguliše nagon za ishranom. Detetu se ne dozvoljava da glad zadovoljava uzimanjem nepripremljene hrane, niti, pak, da je prinosi jednostavno prstima. Zadovoljenje nagona za ishranom u toku niza vekova pretrpelo je mnoge promene koje su dikTirale mogućnosti i potrebe zajednice.

Seksualni nagon u pubertetu zahteva za svoje zadovoljenje jednu osobu suprotnog pola. To znači da zadovoljenje sopstvenih nagonskih želja zahteva angažovanje još nekog člana zajednice, što remeti dotadašnju ravnotežu grupe.

Nije slučajno što se u pubertetu javlja onanija, koja je samozadovoljenje nagonskih želja iz seksualne oblasti. Elementarni oblik nagonskih želja ne može se zadovoljiti elementarno u jednom drupdtvu koje je po svome ustrojstvu daleko, od primitivne zajednice. Zbog toga se može reći da je onanija u pubertetu praktički neminovna pojava u civilizovanom društvu. Ova pojava je nepoznata primitivnim plemenima koja žive daleko od civilizacije, ređa je i kraće traje kod stanovništva gde se od pojedinca manje traži, odnosno gde nije tako izdiferencirana podela rada (na primer, u zemljama gde se stanovništvo pretežno bavi stočarstvom ili ppimitivnom obradom zemlje). Onanija je posledica pomenutog raskoraka između telesnog i duševnog sazrevanja, proizvod nemogućnosti zadovoljenja elementarne nagonske želje bez prethodnog zadovoljenja bar osnovnih socijalnih normi, a i toga što je, ne retko, rezultat zadovoljenja seksualnog nagona jedan novi član zajednice, što, razume se, nije bez značaja za društvo.

Seksualno vaspitanje ne bi smelo da se sastoji iz objašnjavanja izgleda i sastava polnih organa. Isto tako, seksualno vaspitanje ne obuhvata objašnjavanje polnog kontakta, jer je to elementarna radnja za koju nisu potrebna (ili je čak nemogućno dati ih) posebna ponašanja. Seksualno vaspitanje obuhvata upoznavanje mladog čoveka sa načinom zadovoljenja nagoveštene želje iz seksualne oblasti, sa ograničenjima koje postavlja zajednica, i to ne samo pri zadovoljenju seksualnog nagona.

Ona nija, kao odraz nedovoljne duševne i socijalne zrelosti, ranije je smatrana za bolesnu pojavu. Ova zabluda je posledica nerazlikovanja uzroka i posledice. Onanija je primećena kod slaboumnih ili duševno bolesnih, pa je zaključeno da takav način za•dovoljavanja seksualnog nagona dovodi do slaboumnosti ili duševnog poremećaja. Međutim, u tim slučajevima onanija je posledica du-ševne zaostalosti ili poremećaja, a ne njen uzrok. Ovo nije slučaj samo sa seksualnim nagonom; kod slaboumnih i duševno poremećenih i nagon za ishranom, nagon za samoodržanjem, roditeljski i drugi nagoni zadovoljavaju se elementarno, što se bitno razlikuje od društvenih normi.

U toku puberteta, mladi čovek mora rešiti mnoštvo problema pa je nepotrebno opterećivati ga suvišnim strahom, koji poodubljuje neodlučnost i nepoverenje u sebe, jer je to inače karakteristično za ovaj period čovekovog razvitka. Onanija se ne može suzbiti sportom, čitanjem, pojačanim nadzorom, zabranom. Najbolje sredstvo jestb pravilno usmeravanje duševnog razvitka, to jest pravilno shvatanje i prihvatanje socijalnih i etičkih normi. Mladi čovek mora imati cilj, želju da osvoji određeni poziv, koji će mu garantovati zadovoljenje ne samo seksualnih već i drugih želja, na način kako to čine odrasli.

Onanija je češća kod onih čije je školovanje i osvajanje poziva rezultat želje roditelja i podražavanje tuđim stavovima, a ne sopstvenog ubeđenja. Psihički život je nastao u toku evolucije čoveka, kao što je, rečeno u samom početku, kao nova osobina neophodna za održanje čovekove vrste. Zbog toga će, ukoliko je psihički život okrenut prema zajednici, između ostalih, i objekt zadovoljenja seksualnih želja biti odabran iz spoljnjeg sveta na način koji dozvoljava sredina, jer to ne ostavlja štetne posledice po jedinku (to jest ne ugrožava nagon samoodržanja i produženja vrste). Ali, ukoliko je psihički život, iz bilo kog razloga,, obuzet samo sopstvenim doživljavanjima, prirodno je što će i objekt zadovoljenja želja iz seksualne oblasti biti sopstveno telo.

Mogućnost zadovoljenja seksualnog nagona kod mladog čoveka ograničena je čak i zakonskim propisima (punoletstvo, pravo na brak); zbog toga se onanija, u ovom periodu, može smatrati nužnom i razumljivom pojavom. Onanija postaje bolesna pojava ukoliko ostaje jedini način zadovoljenja seksualnog nagona i kasnije, kada je osoba, po uzrastu i iskustvu, trebalo i psihički da sazri. U ovom pogledu onanija nije izuzetak, jer su i mnoge druge pojave u određenom uzrastu prirodne i normalne, dok se, ukoliko se jave u drugom dobu, smatraju znakom poremećenosti ili izopačenosti (recimo, razgolićavanje ili mokrenje na javnom mestu kod male dece do određenog uzrasta gleda se čak sa izvesnom simpatijom, dok ista radnja odraslih povlači sasvim drugačiju ocenu).

Duševna zrelost formira se znatno kasnije i nije vezana za godine kao telesna zrelost. Za žene se uzima dvadeseta-dvadeset prva godina, a za muškarce dvadeset četvrta-dvadeset peta godina. Prema strožijim kriterijumima, na ovaj broj dodaje se još dve do tri godine. Međutim, za duševnu zrelost je mnogo važnije vreme svesnog prihvatanja društvenih normi (zbog toga neki duševnu zrelost nazivaju socijalnom zrelošću). U duševnom životu zrelog čoveka vodič stremljenja. i akcije nisu osećanja i nagoni (kao što je slučaj kod deteta. a, delom, i kod omladinca), već razumno raščlanjivanje i razdvajanje željenog, mogućeg, onoga što se hoće od onoga što se sme, onoga što se neće od onoga što je potrebno.

U zrelom dobu, posle prevlasti seksualnog nagona, javlja se roditeljski nagon. Istovremeno, a naročito posle zadovoljenja želje za porodicom (kada deca odrastu i pođu u školu tako da deo oko njihovog vaspitanja i nadzora jednim delom preuzima društvo), javljaju se želje za lepim, za upoznavanjem drugih zemalja i predela, dvudi. Ovakve želje javljaju se i kod mladog čoveka u pubertetu, samo tada imaju više karakter lutanja, dok su kod odraslog ciljevi sticanje novih i širenje stečenih iskustava. Period od dvadesete do tridesete godine obeležen je jasnijim određivanjem životnog cilja (poziv) posle realne ocene sopstvene vrednosti. Istovremeno se razvija i osećanje odgovornosti za učinjeno, u početku privremeno i površno, da bi oko tridesete data reč i obećanje postali isto što i dokumentovane garantije. Između trideset pete i četrdeset druge najintenzivnije je intelektualno stvaranje, jer je u tom periodu prevlast nagona slabija, a vitalne snage još neistrošene.

Ukoliko su radne navike čvrste, a životni cilj jasan i prihvaćen, intelektualni rad i produktivnost mogu biti očuvani i mnogo posle ovog perioda, ne retko do u duboku starost. Međutim, ako se rad obavlja uz savlađivanje većeg ili manjeg unutrašnjeg otpora, i ako se telesni organi brže troše, to se odražava i na ranijem smanjivanju psihičkih mogućnosti (telesni i duševni život su nerazdvojna celina).

Posle pedesete, nekad posle šezdesete a i kasnije, počinju da se u duševnom životu javljaju karakteristični znaci starenja. Javlja se određena psihička krutost, želja da se mnogo ne menja u svakodnevnom životu i navikama, jer novo zahteva i nove napore za koje, najčešće, nedostaje energije. Telesna istrošenost uslovljava pojavu štedljivosti, ne retko i pravog tvrdičluka. Ukoliko u porodici postoje mlađe osobe, ova štedljivost je povod dugih rasprava, jer staroj osobi obično smeta obilje mladosti koja se rasipa u svim vidovima a’što bi starost sa obiljem iskustva upotrebila mnogo razumnije.

Neaktivnost u spoljnjem svetu dovodi do usredsređivanja interesovanja na sopstveno telo: kontrola zdravstvenog stanja, strogo pridržavanje pravila ishrane u pogledu količine i kvaliteta .hrane, često bez mnogo obzira prema drugim članovima porodice, itd. Ovo je posledica isključivanja starih ljudi iz aktivnog života, pa im jedino i preostaje briga o sopstvenoj ličnosti. Primećeno je da su staračke promene jače izražene, i da mogu izazvati poremećaje, kod osoba koje posle vrlo aktivnog životnog perioda najednom steknu osećanje da su suvišne, nepotrebne, i da čak predstavljaju neprijatnu smetnju najbližim članovima porodice.