Shizofrenija

Duševni život čoveka može, kao što je napred rečeno, biti poremećen različitim uticajima i izmenjen usled neočekivanih ili ne prijatnih događaja. Duševne bolesti menjaju čovekove reakcije naspoljni svet, i to na jedan za normalnog čoveka nerazumljiv način.

Naziv shizofrenija znači rascep duše, raspadanje duševne ličnosti bolesnika. Uzrok ovom najčešćem duševnom poremećaju još nije pouzdano utvrđen. Zbog sličnosti nekih znakova ove boles i sa ponašanjem i reakcijama koje se normalno sreću u pubertetu, smatralo se da je bolest posledica poremećaja u ovom periodu čovekovog života.

Međutim, ta shvatanja su odbačena zbog javljanja shizofrenije kod osoba kod kojih je pubertet već odavno završen, i to bez naročitih teškoća. Ranije se ova bolest nazivala „mladalačko ludilo“. Pošto se bolest može javiti i posle dvadeset pete―tridesete godine, ovaj naziv odbačen je kao nepogodan.

Suština shizofrenije sastoji se u rascepkanosti, rasklimanosti pojedinih psihičkih funkcija. One kod bolesnika nisu uništene, samo veza između njih je labava, tako da događaji ne aktiviraju u dovoljnoj meri osećanja, mitljenje, nagone, i stremljenja ili ih, ponekad, aktiviraju preterano. Bolesnik se povlači u sebe.

Zbog ovako nenormalne koordinacije psihičkih funkcija postaje nerazumljiv okolini i okolina njemu. Razvitak čovekov u celini, a naročito razvitak psihičkog života, stalni je proces obnavljanja i akcije. Razvitak psihičkog života najvećim delom zavisi od sredine, zajednice, drugih ljudi, jer je psiha, uglavnom, regulator odnosa između održavanja jedinke i sredine. Ako se pojedinac, što shizofreni bolesnik i čini, u periodu najaktivnije borbe povuče iz spoljnjeg sveta u svoj specifični, unutrašnji, gde vladaju sasvim drugačiji procesi, neupotrebljivi i nekorisni za sredinu, onda dolazi, što je i epilog shizofrenije, do propadanja, zapuštanja bolesnikove ličnosti.

Simptomi. Početak bolesti je često neprimetan, pošto se najčešće javlja u mladalačkom uzrastu, teško ga je, ponekad, razlikovati od uobičajenih odstupanja u ponašanju mladih. Jedan od ranih znakova shizofrenog procesa jeste gubitak osećajne topline za najbliže srodnike (roditelje, braću i sestre). Na ovo se nadovezuje pad vitalnih dinamizama: čudna rasejanost, indiferentnost mladog bolesnika za sve što se dešava oko njega, nezainteresovanost za sopstvenu budućnost, za osvajanje započetog poziva.

Ove spoljnje, uočljive promene u ponašanju uslovljene su unutrašnjim, nevidljivim promenama. Istovremeno, u početku oboljenja, bolesnik ima utisak da su se on sam i sredina promenili, da je sve dobilo neki čudni, neshvatljivi izgled. Ovo uslovljava dosta čest početni znak, takozvani „fenomen ogledala“: bolesnik se satima ogleda, odsutan od spoljnjeg sveta, tražeći onu čudnu promenu u svome izgledu, jer delimično samome sebi izgleda tuđ.

Posle ovakvog početka dolazi ono po čemu je bolest dobila svoje ime ― rascep. U bolesniku se nešto razdvojilo, javila se pored poznate, postojeće stare ličnosti još jedna nova, nepoznata, na koju se tek treba navići, razumeti je, osmisliti. Zbog toga bolesnik satima ostaje povučen, odsutan, na izgled neaktivan. On osluškuje rad svojih unutrašnjih organa, trudi se da objasni način i poreklo tog novog „ja“, da primi i razume nametnutog stranca ubačenog u njegov život. Ovaj rascep uslovljava masu novih znakova; sve se odvija u okvirima rascepkanosti ― bolesnik u isto vreme hoće i neće, želi i ne želi, voli i mrzi, raduje se i žali, jer u njemu istovremeno postoje dve ličnosti čije se želje i stremljenja ne moraju slagati.

Rascep u osnovnim duševnim funkcijama dovodi do poremećaja u shvatanju primljenih čulnih nadražaja. Bolesnik, usredsređen na rad unutrašnjih organa (koji se, inače, odvija bez uticaja naše volje), doživljava da mu je srce stalo, da mu neko oduzima spermu ili odstranjuje polne organe, ili, bolesno usredsređen samo na rad jednog čula, isključujući druga, ,,čuje“ glasove koji mu govore (često iz njegove unutrašnjosti), prijatne, indiferentne ili neprijatne stvari. Te „čulne varke“, opažanje nekim čulom bez stvarnog objekta koji bi mogao proizvesti takvu draž (halucinacije), smatraju se skoro za pouzdan znak duševnog poremećaja.

Pored osećajnog, najteže je kod shizofrenije pogođen nagonski život. Nagoni za zadovoljenje zahtevaju aktivnost, kontakt sa spoljnim svetom. Zbog bolesnikovog povlačenja u svoj svet sreću se teški poremećaji u seksualnom nagonu (ovaj poremećaj je upadljiv zbog uzrasta u kome se javlja bolest), ali.i u nagonu za ishranom, roditeljskom. nagonu, zatim u nagonu za samoodržanjem, tako da nisu retka surova i dugo pripremljena samoubistva ili ubistva. U tim slučajevima, često, samo po načinu oduzimanja života, posredno, može se zaključiti da je u pitanju bila duševno poremećena osoba.

Bolest se javlja u različitim oblicima. Kod svakog bolesnika ne moraju biti zastupljeni svi navedeni poremećaji. Veliku ulogu igraju vaspitanje, obrazovanje, sredina u kojoj se osoba razvija i, prirodno, sama ličnost bolesnikova.

Bolest može početi, akutno, naglo, mada se -pri brižljivijoj analizi kod većine slučajeva uočava da su se ranije javljali čudnovati i neshvatljivi postupci, samo njih je okolina previđala ili im nije iridavala naročiti značaj.

Tok shizofrenije zavisi od oblika oboljenja i od pravovremeno započetog i pravilno sprovođenog lečenja.’ Inače je tok bolesti, u najvećem broju slučajeva, hroničan. Proces se ponekad može zaustaviti, ali ostaje tzv. „psihički ožiljak“; najčešće je to defekt u sferi osećajnog života. Tako izlečene osobe ne moraju biti naročito upadljive, radna sposobnost može biti očuvana, i često je jedina prepreka njihovoj potpunoj rehabilitaciji nečovečan stav okoline. Naime, sreću se pojedinci koji boravak u duševnoj bolnici smatpaju veoma pogodnim, neiscrpnim materijalom za zbijanje neljudskih šala, viceva i ismejavanja koja se često ne razlikuju od vređanja.

Lečenje se sprovodi u bolnicama (lekovima, elektro-šokovima, u zavisnosti od postojećih znakova). Bez obzira na oblik shizofrenije, najvažniji i najsigurniji lek je rad, radna terapija. Ni najbolji lek ne može bolesnika vratiti iz usamljenog, nenormalnog sveta u svakodnevni život. Rad se obično obavlja u grupi, što bolesnika dovodi u dodir sa drugim ljudima, a, pored toga, telesna aktivnost neminovno aktivira i duševni život. Bolesnik, ukoliko se prepusti samome sebi, vrlo brzo propada i pored najsavesnijih redovnih davanja propisanih tableta ili kapljica.

Shizofrenija je proces koji pustoši intelekt, umanjuje volju, obezvređuje stremljenja. Zato je kod mladih.bolesnika, poped lečenja važna i blagovremena profesionalna orijentacija. Započete i nikad nezavršene komplikovane studije samo nepotrebno i bezizlazno iscrpljuju ionako oskudne intelektualne rezerve bolesnika. Stoga je neophodno, bez obzira na vrstu započetog školovanja (ali uz trezvenu redukciju roditeljskih želja, što je obično nepremostiv problem, mnogo veći nego sam bolesnik), odmah po završetku neophodnog lečenja mladog bolesnika usmeriti ka izučavanju nekog jednostavnog zanata koji ne zahteva veliki umni napor i čije izučavanje. traje najduže godinu-dve dana.

Na ovaj način bolesnik postiže takozvano socijalno izlečenje, ne postaje invalid i teret porodici i društvu, već ulažući svoj rad aktivno učestvuje i u podeli dobiti. Suvišno je naglašavati od kolike je koristi takav socijalni status za samog bolesnika.

Tags:agresivnost, bolest, definicija, depresija, emocije, genetika, haulcinacija, iskustva, jednostavna, kao nasledna bolest, kod starih, lečenje, lekovi, mladalačko ludilo, negativni simptomi, nesledna, oblici, pozitivni simptomi, radno sposobnih, rani simptomi, remisija, šta je, terapija, u starosti, uzroci