Gojaznost – povećanje telesne težine

Gojaznost, povećanje telesne težine zbog nagomilavanja masti u organizmu, uslovljeno je unošenjem većih količina energetskih sastojaka hrane nego što je potrebno za stvaranje energije u tom organizmu. Kada je povećanje telesne težine za 10% veće od idealne, govori se o umerenoj gojaznosti, dok povećanje idealne telesne težine preko 20% predstavlja patološku pojavu, bolesno stanje, koje svojim mnogobrojnim komplikacijama u velikoj meri remeti zdravije gojazne osobe i ugrožava njen život. Gojaznost spada u one retke bolesti poremećaja metabolizma za čiji nastanak u najvećoj meri snosi krivicu gojazna osoba, dugotrajnim unošenjem veće količine hrane, naročito ugljenih hidrata.

U gojaznosti postoji još jedna činjenica koja čini da za veličinu gojaznosti teorijski nema granice. To je činjenica da je stvaranje masti u masnim tkivima iz unetih masti, a naročito iz unetih šećera, proces za koji .nema nikakve inhibicije: glikoza ili masne kiseline, dospele putem krvi u ihašhOluvaTpotpuno će Tsč prelvarati, bez obzira na njihdvu količinu, u niasti.jPrema tome, može se već sad§ reći da-žmlecenje gojaznosti postoji samo jedna mogućnost — smanjenje unošenja energetskih dela hrane. Kao što će se videti, taj terapijski postupak je kod velikog broja gojaznih teško ostvariti. U svakom slučaju, koliko se lako stvara gojaznost, toliko se teško uklanja.

Uzroci gojaznosti — Poreldo gojaznosti potiče od doba kada je današnji civilizovan čovek, u svojoj davnoj prošlosti, bio lišen svakodnevnog unošenja hrane, pa je morao, kao što se i danas dešava sa divljim životinjama, da stvara rezerve masnog tkiva, a znatno manje rezerve belančevina i ugljenih hidrata. Te rezerve su, prema današnj’im ispitivanjima na ljudima dobrovoljcima, bile i kod najbolje uhranjenih osoba dovoljne za stvaranje energije u toku dva meseca gladovanja. Takvi životni uslovi postoje danas još kod nekih naroda Afrike i Azije u kojih je pothranjivanje vrlo česta, a gojaznost vrlo retka pojava. U našoj sredini, povremeni nedostatak hrane i potreba za stvaranjem rezervi energetskog materijala u organizmu vrlo su retki. Navika za stvaranjem tih rezervi, na žalost, ostala je, čak je, po nekim gledištima, uzela i nasledni (genski) karakter, pa je nepotrebno uzimanje energetski bogate hrane kod velikog broja osoba dovelo do gojaznosti koja je danas u civilizovanom svetu jedna od najčešćih bolesti metabolizma.

Gojaznost je retko uslovljena nekim bolestirna, kao što su, na primer, smanjen rad štitaste žlezde, zbog smanjenja osnovnog metabolizma, ili neke bolesti kore nadbu’brežnih žlezda, ili jednog dela mozga, poznatog kao hipotalamus. No, i kad te bolesti postoje, do gojaznosti dolazi jedino zbog povećanog unošenja hrane u odnosu na energetske potrebe. Prema tome, bitni uzrok gojaznosti jesu nenormalne navike u ishrani: unošenje nepotrebnih količina hranljivih materija.

Iako još nisu dovoljno poznati procesi koji regulišu način ishrane i količinu hrane, dosta se zna o činiocima koji regulišu apetit. Kod čoveka apetit regulišu određene grupe nervnih ćelija (centri za regulisanje apetita) koje se nalaze u hipotalamusu, delu mozga koji čini pod treće moždane komore. U tom delu mozga postoje dva jezgra (nukleusi) nervnih čelija koji regulišu apetit. Jezgro, poznato kao ventrolaterahio jezgro, izaziva glad, odnosno potrebu za hranom, dok drugo jezgro, tzv. ventromedijarno jezgro, izaziva osećaj sitosti i prekida želju za jelom. U moždanu koru dolaze impulsi, putem nervnih vlakana, iz centra koji izaziva glad i stimuliše u našoj svesti potrebu za jelom. Iz jezgra za sitost dolaze nervna vlakna u jezgro za glad i inhibišu osećai gladi.

Ako se životinjama uništi jezgro za glad, kod njih se smanjuje unošenje hrane, dok razaranje jezgra za sitost povećava unošenje hrane i vodi gojaznosti. Postoje izvesni činioci koji najverovatnije i kod čoveka regulišu rad ova dva centra u normalnim uslovima. Centar za sitosit se najverovatnije i kod čoveka nadraži porastom glikoze u krvi posle uzimanja hrane, koji potom deluje inhibitorno na centar za glad. Isto tako, rastezanje želuca hranom draži centar za sitost u hipertalamusu. Kod normalnih osoba celokupna količina masnog tkiva takođe reguliše rad ovih centara. Kod osoba sklonih gojaznosti izgleda da je masa masnog tkiva koja je potrebna za nadražaj na centar za sitost mnogo veća nego kod osoba koje nisu sklone gojaznosti. Ta činjenica objašnjava i pojavu da u gojaznih osoba vrlo brzo dolazi do ponovne gojaznosti posle »kure« mršavljenja koja je, smanjenjem celokupne mase masnog tkiva, sprečila delovanje centra za sdtost.

Najzad, i izvesni lekovi deluju nadražajno na centar za sitost, izazivajući gubitak apetita. Takvi su amfetamini, koji sadrže epinefrin, čija upotreba može dzazvati nepotrebne poremećaje u organizmu.

Na koru mozga, pored impulsa iz oentra za glad, deluju i mnogi drugi impulsi, izazivajući osečaj gladi d povećanje apetita. Njihov uticaj na povećano unošenje hrane i gojaznost mnogo je važniji od uticaja ova dva centra u hipotalamusu, kada ne postoji oštećenje ta dva centra. Uticaji koji draže koru mozga na povećan apetit mogu imati psihičku, socijalnu d naslednu O’Snovu. Mnogobrojni psihički uzroci dovode do gojaznosti zbog prekomernog unošenja hrane. Ambiciozne osobe koje nisu u životu postigle ono što su želele u pogledu društvenog i ekonomskog položaja, i drugih svojih ambicija, žene ‘koje su nezadovoljne svojim položajem u porodici (prisiljene sarno da se bave domaćim radom, dugo dnevno odsustvo supruga i dece, svakodnevna briga oko finansijskih prob’lema u domaćinstvu i dr.) vrlo često uzimaju hranu u povećanim količinama i u gojaznosti traže »bedem« odbrane od svih tih nedaća. Sem toga, žene domačdce, čestim »probanjem« hrane i grickanjem, naročito slatkiša, uzimaju, ne računajući na njih, energetske sastojke hrane, mimo redovnih obroka.

U žena je gojaznost, koja se naročito javlja u postmenopauzno doba, ‘iisto tako velikim delom na psihičkoj osnovi. Dok su bile u mlađim godinama, potreba za dopadanjem i održavanjem normalne telesne težine, regulisala je količinu hrane. Kako je posile klimakterijuma želja za dopadanjem smanjena u velikoj meri kod velikog broja žena i kako je žena tada mnogo manje pokretna i manje troši energiju, dotle dnhibisana želja za jelom, naročito ugljenih hidrata, uzima maha, tako da se nepotrebna količina hrane postepeno pretvara u gojaznost. Na istoj osnovi je u najvećem broju slučajeva i gojaznost koja postoji kod većine članova nekih porodica. Obično se tada misli da je u njih gojaznost naslednog karaktera.

 

To je vrlo retko. Skoro uvek u tim porodicama deca od roditelja nasleđuju navi’ku da mnogo jedu. Takva su deca, kao i sve ostale gojazne osobe, slabo pokretna i nespretna, pa izbegavaju sportove, da ne bi bila ismejavana. Sve ove nezgode ona uklanjaju povećanim apetitom. Mnogi roditelji, naročito majke, smatraju da su deca, ako su ugojena, zdravija i od detinjstva ib »kljukaju« hranom. Na žalost,i u ishrani postoje određene navike. Deca koju su roditelji u početku prisiljavali da uzimaju veće količine hrane, stiču naviku za uziimanjem nepotrebne količine od koje ih je docnije teško odviknuti. Isti je slučaj i sa sportistima kad prestanu da s-e aktivno bave sportom: za vreme aktivnog bavljenja isportom oni su prinuđeni, zbog povećane fizičke aktivnosti, da uzdmaju povećane količine hrane. Prekid bavljenja sportom, ne prekida u većine sportista želju za povećanim uzimanjem hrane.

Otud je većina sportista posle prestanka sportske aktivnosti gojazna i često boluje od komplikacija gojaznosti o kojima će biti govora docnije.

Socijalne podloge takođe postoje, ali su i one u vezi sa psihičkkn činiocima. Osobe koje su za vreme iStudija živele teško i loše se hranile, kasnije obično nalaze veliko zadovoljstvo u obilnom jedenju i brzo, od mršavih i vrlo pokretnih osoba, postaju gojazne i fizički neaktivne osobe.

U životinjskom svetu postoje gojaznosti koje imaju genetsku podlogu. U ljudskoj patologiji nema dovoljno dokaza da i genetski sklop, genotip, utiče na pojavu gojaznosti, iako ima izvesnih dokaza da osobe sklone gojenju sa malom količinom unetih hranljivih namirnica, stvaraju veću masu masnog tkiva.
Fizička aktivnost u znatnoj meri utiče na telesnu težinu. Osobe koje se bave sportom, težim fizičkim radom i koje manje vremena provode u spavanju i sedenju, retko pate od gojaznosti. Naprotiv, danas, kada liodanje zamenjuje vožnja automobilom, automatske mašine ručni rad i gledanje televizije šetnje, gojaznost postaje mnogo veći problem nego ranije.

Svi izneti podaci o gojaznosti pokazuju da, bez obzira koji je njen uzrok, gojaznost ima samo jedan način postanka: višak energetskih činilaca dshrane, i to pretežno ugljenih hidrata i masti. Pri tome se, uneti u višku, ugljeni hidrati talože kao njihov rezervni sastojak, glikogen, sarno u maloj količini u jetri i mišićima. Najveći deo ugljenih hidrata, zajedno s unetim mastima, taloži se u masnom tkivu. Koliko višak energetskog materijala u ishrani utiče na povećanje telesne težine, najbolje govori činjenica da se ako se samo dnevno uzima 200 kJ (50 kalorija) više nego što je potrebno, telesna težina povećava za godinu dana za 2 kilograma.

Ranije gledište da gojazne osobe postaju gojazne zato što pri radu troše manje energije, nije tačno, jer gojazne osobe pri radu, zbog gojaznoiSti, trože više energije.

Ispoljavanje gojaznosti. — Gojaznost se ispoljava ne samo promenom telesne građe, nego i promenama u raznim organima koje se klinički izražavaju raznim komplikacijama, kao i većim brojem promena u sastavu krvi. Sve te promene biće opisane u glavnim crtama.

Gojazne osobe, kada gojaznost nije jače izražena, daju utisak simpatičnih bucmastih i obično rumenih osoba, čija aktivnost nije naročito smanjena. Naprotiv, izrazito ugojeneosobe izazivaju podsmeh okoline, zbog svoje nesposobnosti, nepokretnosti i usporenog fizičkog, a često i umnog rada. Masno tkivo, uglavnom potkožno masno tkivo, kod gojaznih osoba znatno je uvećano i menja izgled telesne građe. U gojaznih osoba lokalizacija uvećanog masnog tkiva različita je kod muškaraca i žena. Kod muškaraca višak masti nagomilava se na hcu, vratu, grudnom košu i gornjem delu tr-189 buha, dok se kod žena najveće koHčine masnog tkiva nalaze na trbuhu, butinama i glutealnom predelu (zadnjica). Važno je znati da se velike količine masti nalaze u gojaznih osoba i između mišićnih vlakana skeletnih mišića i srca.

Gojaznost je povod za anatomske promene i poremećaj rada raznih organa. Nagomilavanje masti u tim organima, kao što su, na primer, jetra i pankreas (gušterača), vodi i njihovom uvećanju i poremećaju njihovog rada. U jetri se mast nagomilava u njenim ćelijama, u medicini poznatim kao hepatociti (hepa = jetra; cit=ćehja), i može dovesti, najpre, do izvesnih biohemijskih poremećaja, a potom i do poremećaja tih ćelija, što se, istina retko, može završiti i cirozom jetre. U gojaznih osoba nisu retki ni kamenci u žuči, odnosno nije retka bolest žučnih puteva poznata kao holelitijaza (hole=u starogrčkom jeziku znači žuč; litos = kamenac), zbog povećanog stvaranja holesterola u organizmu i njegovog povećanog izlučivanja u žuč. Kako je holesterol slabo rastvorljiv u žuči, on se, kada njegova koncentracija u žuoi pređe granicu njegove rastvorljivosti, u vidu kamenca ih kamenaca taloži, najčešće u žučnoj kesici.

Gojaznost je relativno čest uzrok akutnog zapaljenja gušterače (pankreasa). Ako se to zapaljenje često ponavlja, ono prelazi u hronično, hronični pankreatitis. Mnogo važnije su promene u ostrvcima pankreasa čije betaćelije luče hormon insulin.

Otkako postoji mogućno-st da se rnogu odrediti količine insulina u krvnoj plazmi, utvrđeno je da su vrednosti ovog hormona povećane u krvnoj plazmi gojaznih osoba. Utvrđeno je da je ovaj porast insulina u krvi, insulinemija, posledica otpornosti prema insulinu u gojaznom organizmu, tako da su za iskorišćavanje glikoze u organizmu potrebne veće količine insulina nego u normalnih osoba. Danas je utvrđeno da je ta otpornost obolelih od gojaznosti prema insulinu uslovljena nereagovanjem telesnih ćelija na insulin: kod gojaznih osoba ćelije nemaju dovoljno primalaca (receptora) na svojoj opni za vezivanje dnsulina.

Pored toga, utvrđeno’ je da je i u samim ćelijama gojaznih osoba, kao’ što su ćelije masnog tkiva, mišića i jetre, promet glikoze usporen. Sve te pojave izazivaju povećano lučenje insulina koje može voditi iscrpljenju ostrvaca gušterače u lučenju insulina i dovesti do pojave šećerne bolesti. Smatra se da više od 80% dijabetičara u starijiim godinama čine dijabetičari u kojih je gojaznost na opisan način dzazvala neosetljivost, odnosno otpornost prema insuHnu. Ako se gojaznost ukloni, prestaje neosetljivost prema insulinu, a znaci šećeme bolesti se gube.

Drugi poremećaj metabolizma koji postoji u gojaznosti jeste povećanje u krvnoj plazmi masti, izraženo u vidu povećanja triglicerida, ili holesterola, ili oba ova jedinjenja. Povišenje holesterola u krvi ne postoji uvek kod gojaznih osoba, dok je povećanje triglicerida (neutralnih masti) skoro redovna pojava. Ona je uslovljena povećanim stvaranjem masnih kiselina u jetri iz suvišno unetih šećera (glikoze). Masne kisehne spajaju se u jetri s glicerolom dajući trigliceride. U jetri se trigliceridi spajaju s određenim belančevinama i stvaraju lipoproteine koji prenose trigliceride u masno tkivo. Stvaranje triglicerida u povećanoj količini u jetri gojaznih osoba velikim delom je posledica što, zbog otpornosti prema insulinu, glikoza više odlazi u jetru nego u mišiće i masno tkivo. Naime, za ulaženje glikoze u jetrene ćelije nije potrebno prisustvo insulina na njihovoj opni, dok je za ulaženje glikoze u masne i mišićne ćelije potreban insulin.

Gojaznost izaziva i ozbiljne promene na srcu i krvnim sudovima, kardiovaskularnom aparatu. Paralelno s povećanjem mase masnog tkiva povećava se u tom tkivu i broj krvnih sudova, a time i zapremina krvi koja u njima cirkuliše. To zahteva povećan rad srca koji se ispoljava ubrzanim radom i izbacivanjem u krvotok svakom srčanom sistolom veće količine krvi nego što je normalno. Zbog toga nastaje povećan krvni pritisak u arterijama i postepeno popuštanje srčanog rada. Stoga se s pravom kaže da je u gojaznih osoba srce opterećeno kao u osoba koje »na leđirna nose veliki teret«.

Zbog gojaznosti, odnosno zbog velikih količina masti i u trbušnoj šupljini, teško se pokreću mišići grudnog koša koji učestvuju u disanju. To naročito važi za dijafragmu koja je podignuta zbog pritiska masnog tkiva trbuha na nju tako da se vrlo slabo kreće za vreme disanja, naročito u periodu udisanja vazduha, inspirijumu. Zbog toga gojazne osobe moraju da ulažu velike napore pri disanju i osećaju otežano disanje, dispneju (dispneja = otežano disanje), pri najmanjem naporu. Vrlo brzo dolazi do slabe ventilacije pluća i sklonosti ka infekcijama. Slaba ventilacija pluća vodi povećavanju ugljen-dioksida u krvi, koje je uzrok sanjivosti gojaznih osoba i pojavi modre boje kože, cijanoze (kianos = starogrčki, plav).

Ateroskleroza, degenerativna bolest velikih i srednjih arterija, česta je u gojaznosti, zbog prisustva tri velika činioca rizika: povećanja holesterola i triglicerida u krvi, povišenja arterijskog pritiska i čestog prisustva šećeme bolesti.

Promene na kostima su vrlo česte i mogu u znatnoj meri da smetaju gojaznim osobama. Zbog nošenja velikog tereta kičmeni stub, kosti i zglobovi donjih udova trpe mnogobrojne degenerativne promene. Zglobove između pojedinih pršljenova, kao i zglobove kolena, karlice i stopala zahvataju degenerativne promene, artroze (artron=zglob; »ozis« je izraz kojim se u medicini završavaju reči koje označavaju degenerativni proces u nekom organu). Te degenerativne promene u zglobovima mogu biti praćene velikim bolovima, otežanim hodom i pojavom ravnih stopala.

Pravu gojaznost koja je poznata i kao primarna gojaznost, treba razlikovati od sekundarnih gojaznosti za čiji nastanak nije kriva osoba koja je gojazna nego poremećen rad neke od žlezda sa unutrašnjim lučenjem. U te poremećaje, najpre, spada smanjen rad štitaste žlezde, poznat kao hipotireoidizam (hipo = manje; tireoideja=štitasta žlezda), zbog toga što simanjen rad ove žlezde koja reguliše veličinu osnovnog metabolizma, smanjuje potrebu za hranljivim činiocima. Samo kod malog broja obolelih od ove bolesti postoji prava gojaznost, kao što i samo mali broj gojaznih osoba ima smanjen rad štitaste žlezde. Stoga je i upotreba preparata ove žlezde za lečenje gojaznosti, koju lekari preporučuju, a koja može biti i vrlo štetna po bolesnika, korisna samo kod onih gojaznih osoba u kojih je hipotireoidizam sigurno dokazan. Jedna bolest nadbubrežnih žlezda, poznata kao Kušingova bolest, može biti uzrok sekundarne gojaznosti.

Međutim, kod tih bolesnika mast se nagomilava uglavnom na licu i vratu, tako da lice postaje okruglo »u vidu meseca«, dok su udovi mišićavi. Najveću gojaznost, sekundamog tipa, izaziva povećano lučenje insuhna, kada postoji tumor ostrvaca pankreasa, u medicini poznat kao insulinom. U tih bolesnika postoji vrlo često izražena glad žbog toga što povećane količine insulina izazivaju smanjenje glikoze u krvi, pojavu koja draži, kao što je već bilo govora, centar za glad u hipotalamusu.

Kod tih bolesnika utvrđuje se lako vrsta gojaznosti, jer u bolesnika, sem potrebe za čestim jedenjem, postoje i periodi neorijentisanosti i pada pritiska, kada se količine insulina povećavaju u krvi. Postoji i jedan poremećaj, poznat kao Frelihov sindrom, po bečkom neurologu Frelihu koji ga je prvi opisao, po kojem u dečaka postoji vrlo izražena gojaznost i atrofija polnih žlezda, a rnogu postojati i insipidni dijabetes s lučenjem i do 20 litara mokraće dnevno, poremećaji vida i duševna zaostalost. Vrlo retko je ova bolest izazvana nekim tumorom u hipofizi, a mnogo češće je posledica promena u hipotalamusu. Sve su ove sekundame gojaznosti retke u poređenju sa sve većim brojem osoba kod kojih postoji primarna gojaznost.

Prognoza gojaznosti, bolesti koja je danas, pored šećerne bolesti, najčešća bolest metabolizma, nije ni najmanje dobroćudna kada duže traje. Prognozu čine lošom dve bolesti metabolizma, šećerna bolest i ateroskleroza koje su, slobodno se može reći, neminovne u gojaznosti koja dugo traje. Kako se i jedna i druga bolest skoro uvek komplikuju sklonošću ka arterijskoj trombozi, i to naročito u srčanim koronarnim arterijama i u arterijama mozga, razumljivo je što infarkt srčanog mišića i moždani udar (šlog) vrlo često skraćuju vek ovih bolesnika. Pored infarkta, slabost srčanog mišića izaziva kod gojaznih osoba i hronično povećan rad srca, zbog povećanja mreže krvnih sudova u masnom tkivu i povećanog krvnog pritiska.

Zbog toga većina gojaznih osoba, ranije ili docnije, dobija otežano disanje pri najmanjem radu, a često i tzv. srčanu astmu, napad gušenja noeu, ili i danju, kada im se telo nalazi u horizontalnom položaju. Zbog toga ovi bolesnici moraju da spavaju ili sa visokim uzglavljem, ili sedeći. Pojava srčane astme kod gojaznih osoba znak je da je neophodno potrebno da se, pored svih mera za mršavljenje, bolesniku daje i digitahs, lek koji treba da poboljša rad srčanog mišića. Prognozu u velikoj meri pogoršavaju i česte infekcije pluća uslovljene otežanim disanjem.

Sve ove činioce loše prognoze rnoguće je sprečiti, pa i ukloniti kada već postoje, energičnim lečenjem gojaznosti.

Lečenje gojaznosti ne dovodi samo do gublienja telesne težine d popravljanja estetskog izgleda bolesnika, nego i do gubljenja svih meraboličkih poremećaja koje je gojaznost izazvala, otpornosti prema insulinu, šećerne boles:i. povišenog arterijskog pritiska, povećanja masti u krvi i svih drugih pojava i promena koje su ugrožavale život gojaznih osoba.

Postoje razni načini smanjenja telesne težine. Potprmo je razumljivo da se u lečenju seknndarne gojaznosti najbolji uspeh postiže lećenjem osnovne bolesti, dok u lečenju primarne gojaznosti dijeta ima najvažniju ulogu. Iako većina gojaznih osoba zna da dijeta igra glavnu nlogu u lečenju gojaznosti i iskreno želi da se drži dijete koja im je određena, lekari koji se oave lečenjem gojaznosti znaju vrlo dobro ko”.iko je teško postići da gojazna osoba održava rz dijetu u periodu mršavljenja koji je često •»tIo dug. Proces otežavaju jedna psihološka i jedna biološka činjenica. Prva je u stečenoj navici da se unosi velika količina energetskog materijala. Naime, većina gojaznih osoba smatra da ne unosi povećanu količinu hrane, jer kaže da jede sarno toliko da smiri glad, a da im se nikad ne desi da »pokvare stomak« zbog suvišne hrane, kao što im se dešavalo u detinjstvu, kada bi uzeh odjednom veću količinu hrane. S druge strane kod gojaznih osoba postoji izgleda, u odnosu na normalne osobe, povišenje mase masnog tkiva potrebne za regulisanje rada centra za glađ.

Stoga, već umereno smanjenje mase tog tkiva dijetom izaziva vrlo izraženu glad i čini da postoji uzimanje više hranljivih materija nego što je u dijeti određeno. Iako su to male količine hrane, koje gojazna osoba obično uzme između određenih obroka, one su dovoljne da uspore ili spreče mršavljenje koje bi izazvala prepisana dijeta. Ova poslednja pojava je, prema većini statistika, glavni uzrok neuspeha dijetetskog lečenja gojaznosti. To je verovatno i glavni razlog za odsustvo potrebne saradnje između lekara i gojazne osobe bez koje nema uspeha u lečenju gojaznosti. Najzad, ne treba nikad zaboraviti i činjenicu da u početku lečenja gojaznosti dijetom koja je dobro određena, dolazi do povećanja telesne težine, koja izazove neraspoloženje bolesnika i može da bude povod za prekid lečenja, a kod lekara stvara mišljenje da se bolesnik ne pridržava dijete.

U stvari, u pitanju je samo činjenica da, zbog unošenja manje količine energetskog dela hrane nego što je potrebno za održavanje normalnog života, gojazni organizam počinje da troši svoje masti i njiihovom oksidacijom stvara dovoljno energije. Oksddacijom masnih kiselina stvaraju se ugljen-dioksid, kiseonik i voda. To, izraženo u gramima, izgleda ovako: oksidacijom jednog mola (mol= molekulska težina izražena u grarnima) palmitinske kiseline (masne kiseline koje se nalaze u životinj skim mastima) čija težina iznosi 256 grama, stvara se 288 grama vode. Prema tome, oksidacijom palmitinske kiseline, a i drugih masnih kiselina, stvara se količina vode koja je teža od utrošene količine masne kisehne. Sve dok se te količme vode ne izluče, dijete izazivaju prividno povećanje telesne težine. Taj period prividnog neuspeha dijete za mršavljenje može trajati i duže od jednog meseca.

Tags:bolest, gojaznost, ishra, kod dece, kod odraslih, lečenje