Trovanje ugljen-monoksidom

Prilikom sagorevanja uglja, ćumura i drva stvara se gas ugljendioksid. Ako se to sagorevanje vrši bez prisustva dovoljne količine kiseonika, stvara se otrovan gas ugljen-monoksid.

Trovanja ovim gasom relativno su dosta česta. Najčešća su slučajna i profesionalna, a ima ih i namernih i kriminalnih.

Slučajna trovanja ugljen-monoksidom kod nas nastaju obično kada se žar od nedogorelih drva ili uglja unese u sobu u nekom sudu radi zagrevanja prostorije u kojoj se inače ne loži vatra. Trovanje može nastati i kad se zatvaranjem „cuga“ spreči dolazak dovoljne količine vazduha u peć, radi sporijeg sagorevanja, ili pre nego što su drva ili ugalj dobro pregoreli, ali su ovakva trovanja manje nagla. Trovanja se dešavaju hronično preko zime za vreme loženja peći, kad ne postoji dobro strujanje vazduha u grejanim prostorijama (nedovoljno provetravanje) ili kad se prostorije uopšte ne vetre. Naposletku, slučajna trovanja ugljen-monoksidom mogu nastati i u prostorijama koje se greju ili se u njima kuva na gasu, ako se plamen ugasi a dolaženje gasa ne zatvori.

Profesionalno se truju radnici u nekim rudnicima ili pored visokih peći i krečana kada u prostorijama nema dobre i stalne izmene vazduha (uređaja za provetravanje) ili kada na pećima postoje pukotine.
Namerna ili kriminalna trrvanja ugljen-monoksidom nastaju kada se slavina za svetleći gas otvori a gas se ne upali.

Trovanja ugljen-monoksidom nastaju zbog toga što se ovaj gas čvrsto vezuje za hemoglobin u krvi i onesposobljava ga za prenošenje kiseonika iz pluća u tkiva, odnosno onemogućuje mu obavljanje disanja.

Kod prekih trovanja smrt nastaje vrlo brzo. Oštećena osoba se onesvesti čim udahne vazduh sa velikom količinom ovog gasa, nastupe konvulzije i smrt. Ako u vazduhu nema mnogo ugljen-monoksida, trovanje je postepeno i lagano. Oštećena osoba dobija sve jaču glavobolju, praćenu poremećajem vida i zujanjem u ušima, dok ne nastupe nesvest i smrt. Ako je gas prisutan u neznatnoj količini, trovanje se završi glavoboljom, nesvesticama, povraćanjem, paralizama i opštom slabošću, koji postepeno iščeznu kada trovanje prestane.

Otrovani ugljen-monoksidom zadržavaju i posle smrti ružičastu boju kože i usana.

U borbi protiv ovih trovanja najvažnije je preduzimanje zaštitnih mera. Ne sme se ni po koju cenu unositi žar od nedogorelih drva, ćumura ili uglja u zatvorenu prostoriju. Treba najsavesnije kontrolisati dovode svetlećeg gasa i onemogućiti mu probijanje kroz pukotine. U industriji sprovesti odgovarajući uređaj za provetravanje prostorija u kojima gore peći iz kojih se ovaj gas može razvijati. Sobe za vreme loženja treba obavezno povremeno vetriti itd.

Lečenje otrovanih ugljen-monoksidom sastoji se, na .prvom mestu, u što bržem izvlačenju iz zatvorene prostorije, pri čemu lica koja to rade moraju biti obazriva da se i sama ne otruju. Naime, treba pustiti prvo dovoljno vazduha u prostoriju pa onda ući. Otrovanome treba razlabaviti odelo, pojas i obuću i omogućiti mu da udiše čist vazduh. Veštačko disanje treba primeniti kad god preti opasnost od smrti. Hitna lekarska pomoć je potrebna u svim iole ozbiljnijim slučajevima (potkožno ubrizgavanje kiseonika, puštanje krvi, potom transfuzija itd.).

Tags:posledice, prva pomoć, trovanje od dima