Zdravstvena nega nepokretnih bolesnika u posetlji kod kuće

Dobar negovatelj mora pažljivo posmatrati bolesnika i pratiti sve promene koje se kod njega zbivaju. Uvek mora znati koliku temperaturu ima bolesnik, koliki i kakav mu je puls, kako mu je disanje, kakav mu je izgled kože, boja lica, ušiju, kakve su mu oči, usna šupljina, itd. Treba obratiti pažnju na to kako se bolesnik oseća, da li ima naročitih teškoća i bolova, kakav mu je apetit, itd. Osoba koja se stara o bolesniku mora uvek znati da li je bolesnik vršio nuždu i koliko puta, kakva je bila stolica, da li je mokrio i kakva je izgledala mokraća. Svi ti podaci treba da se kažu lekaru prilikom njegove posete.

TEMPERATURA

Normalna telesna temperatura iznosi 36 do 37° C. Preko 37° C temperatura je povišena. Kod nekih bolesti temperatura može biti i vrlo visoka, sve do 42° C. Kod visoke temperature bolesnik ubrzano diše, srce mu radi brže, oči su staklaste, lice crveno, često ima drhtavicu. Kod vrlo visoke temperature može doći do besvesnog stanja i do buncanja. Poznavanje visine telesne temperature je vrlo važno za određivanje toka bolesti. Tačnu visinu telesne toplote može nam pokazati jedino maksimalni toplomer. To je toplomer koji ima svojstvo da mu živa ostaje na maksimalnoj visini i onda kada ga pomaknemo sa toplog mesta.

Pre upotrebe treba toplomer stresti tako da mu živa padne ispod 36° C.
Temperatura se meri pod pazuhom, u ustima, u čmaru i u preponi.

MERENJE TELESNE TEMPERATURE POD PAZUHOM.

Bolesniku dignemo ruku, obrišemo potpazušnu jamu od znoja, tanki deo toplomera, u kome se nalazi živa, stavi se tačno pod pazuho. Ako se potpazušna jama ne izbriše, te se toplomer stavi na vlažno, znojavo mesto, toplomer će pokazati temperaturu nižu od one koju bolesnik ima. Pošto je stavljen toplomer, bolesniku treba reći da nadlakticu stisne uz telo, a rukom se uhvati za drugo rame. Kod dece ili slabih bolesnika u koji ne mogu toplomer držati sami, bolničar mora ostati uz bolesnika i držati mu ruku i toplomer. Posle 8 do 10 minuta toplomer se vadi, temperatura se čita i zabeleži.

MERENJE TELESNE TEMPERATURE U USTIMA.

Uži deo toplomera bolesnik stavi pod jezik, a bolesniku se kaže da ga jezikom pritisne nadole, i da ga lako stisnutim usnama drži u tom položaju 5 minuta. Temperatura u ustima uvek je viša za 0,2 do 0,3° od temperature merene pod pazuhom. Pola sata pre merenja temperature u ustima bolesnik ne sme piti ništa hladno niti vruće. Deci i nemirnim bolesnicima ne sme se meriti temperatura u ustima, isto tako ni duševnim bolesnicima. U ustima se meri temperatura uglavnom samo tuberkuloznim bolesnicima.

MERENJE TELESNE TEMPERATURE U ANUSU.

Na ovaj način meri se tempe- ratura kod male dece ili kada je bolesnik suviše mršav, ili se iz bilo kog razloga ne može meriti pod pazuhom. Bolesnik legne na stranu, kolena privuče trbuhu, toplomer namažemo vazelinom i stavimo u čmar oko 5 sm duboko, kod dece 2 do 3 sm duboko. Za merenje temperature u čmaru dovoljno je 3 do 5 minuta. U čmaru se ne sme meriti temperatura osobama koje boluju na debelom crevu. Ako merimo temperaturu malom detetu, položimo ga na leđa, jednom rukom mu dignemo noge, a drugom stavimo toplomer. Decu i nemirne bolesnike držimo jednom rukom, a drugom pridržavamo toplomer. Po upotrebi toplomer se dezinfikuje.

MERENJE TELESNE TEMPERATURE U PREPONI

Bolesnik legne na stranu, noge mu se saviju i kolena malo privuku trbuhu. Gornja noga se digne i u preponu se stavi toplomer. Tako se meri temperatura vrlo mršavim bolesnicima i deci.

Temperaturu uvek zapišemo i pokažemo lekaru prilikom njegove posete. Toplomer se istrese tek pošto se ohladi, opere se pod tekućom vodom i ostavi u posebnu futrolu.

Telesna temperatura nije u toku dana na istoj visini. Ujutru je najniža, u toku dana se diže, a najveća je uveče. Temperatura može da padne polako, a može i naglo. U svakom slučaju kritičnog (naglog)ptemperature treba biti vrlo oprezan, jer može nastupiti kolaps. U tom slučaju bolesnik ima vrlo slab i ubrzan puls, ubrzano dšpe, lice mu postane bledo, obrazi upali, nos šiljast, a po telu se javlja hladan.znoj. Bolesniku treba daticrnu kafu, čaj sa rumom: ili alkoholom, i topao termofor. Hitno treba pozvati lekara.

MERENJE PULSA

Puls je odraz rada srca na žili kucavici (arteriji). Može se napipati na svakoj površinskoj arteriji koja prolazi preko kosti. Najčešće ga pipamo ili merimo na palačnoj arteriji, i to tako što položimo tri prsta na to mesto, a u isto vreme gledamo na sat i brojimo otkucaje u toku 1 minuta.

Kod čoveka srce normalno udara 60 do 80 puta u minutu, kod dece udara češće, kod staraca sporije. Uzrujavanje, strah i napor ubrzava broj udaraca. Najbolje vreme za brojanje pulsa je jutro, dok je bolesnik još miran, u krevetu. Pri visokoj temperaturi srce radi ubrzano.

DISANJE

Bolesno stanje utiče i .na promenu u disanju. Normalno dišemo 16 do 20 puta u minutu, deca do 30 puta.

Pri visokoj temperaturi disanje je ubrzano. Bolesniku kontrolišemo brzinu i način disanja. Disanje posmatramo tako da bolesnik to i ne opazi. Posmatramo kako se prsni koš diže i spušta, i to brojimo. Normalno disanje je mirno, jednomerno, ne čuje,se nikakvo hroptanje.

Ako bolesnik počne teško disati, oseća da nema vazduha, naginje se i pomodri, treba ga hitno podići da leži visoko i otvoriti prozbre da dobije dovoljno svežeg vazduha.

SAN BOLESNIKA

San je čoveku pbtreban kao i hrana i odmor, zato treba naročitu pažnju obratiti na san bolesnika. Ako pati od nesanice, treba naći uzrok tome i otkloniti ga.

Bolesnik ne sme uveče da uzima tešku i obilnu hranu. Pre spavanja bolesniku treba oprati lice, vrat, uši i ruke, a leđa i sva ostala mesta sklona dekubitusu treba istrljati alkoholom i naprašiti talkom. Krevet se istrese od mrvica i popravi, čaršavi se dobro zategnu, jastuci dobro pretresu i preokrenu.pre spavanja treba bolesnika odvesti do wc-a. Ako bolesnik ipak ne može da spava, dobro je da mu se povisi uzglavlje, na čelo da mu se stavi hladan oblog, a na noge vruć termofor. Osim toga, možemo bolesniku ponuditi kakav topao napitak, kao caj i pomoći mu da zauzme drugi položaj. Popodnevni odmor ne sme suviše da se produži. Najbolje je da je bolesnik posle ručka na miru i da spava 3 do 4 sata.

Nikada teškog bolesnika ne smemo buditi zato što je došlo vreme uzimanju leka ili jelu, ili zato što mu treba promeniti oblog, jer mu nijedan lek neće u onom času više koristiti od mir nog i zdravog sna. Lek se bolesniku da naknadno, kad se probudi, sem ako lekar ne odredi drukčije.

PREPORUČUJEMO:

Sredstva za spavanje mogu se dati bolesniku samo kad to lekar odredi.